Supermen iz naših krajeva

Strani specijalizovani portali za olimpijske sportove puni su priča o sportistima koji su pomerali granice na Olimpijskim igrama, a u tim pričama se kao junaci slave oni koji su u dva sporta učestvovali na tom najvećem sportskom događaju. Međutim, nigde ni pomena o supermenu iz naših krajeva, Aleksandru Milenkoviću, olimpijcu u tri različita sporta u kojima se takmičio i na Letnjim igrama (biciklizam – Barselona 1992) i na Zimskim (skijaško trčanje – Albervil 1992, bijatlon – Torino 2006).

U „Politikinom” podkastu, koji će biti emitovan danas na njenom jutjub kanalu, Milenković – kome je osnovni sport biciklizam – govorio je o najvećim izazovima na svom sportskom putu, ali i o nekim neplaniranim stvarima što se događaju u karijerama i životima olimpijaca…

– Sport vam je kao i život. Nekada puno insistirate na nekim stvarima i onda se one ne dese. A nekada vam se otvore neke stvari, koje ste možda u datom trenutku dobro pripremili da se dese, ali se tada ne dese jer im nije bilo vreme. Znači, za sve je potrebno i vreme i mesto, ali i da se mnoge druge stvari poklope. I onda se stvari, događaji i želje ostvaruju. Ja sam prvo imao sreću da se kvalifikujem na Zimske olimpijske igre u Albervilu (1992), što nije bilo lako, ali nije bilo ni previše teško. Ja sam tim sportom počeo da se bavim 1989. godine i zamislite za dve godine sam kao biciklista stekao neko malo iskustvo, ali dovoljno da bih otišao na zimsku olimpijadu.

Sa svojim biciklističkim iskustvom, kao početnik u skijaškom trčanju (kros kantri), završio je sve četiri trke na Zimskim igrama u Albervilu, gde se posebno istakao u maratonu (50 kilometara), koji je završio na 65. mestu od 79 učesnika. Šest meseci kasnije učestvovao je na Letnjim igrama u Barseloni, za koje je imao nesvakidašnje pripreme…

– Uveli su nam sankcije 1992. godine, nemaš gde da se spremaš, svi protiv nas – kaže Milenković. – Mađari su nam dozvolili da startujemo jednu trku. Pre sankcija nastupali smo na poluprofesionalnim trkama u Italiji, gde su učestvovale nacionalne selekcije i profesionalni klubovi. U poslednjoj etapi na Trci oko Bergama, pao sam sprintu. Odlepio mi se tabular i upao u prednji točak, tako da sam direktno pao na glavu i kolena, pri brzini od 65 kilometara na sat. Zadobio sam mikrofrakture na oba kolena. Nisam ništa slomio, ali sam se vratio u gipsu sa obe noge. Jedva su me spakovali u jedan automobil. Kolena su mi oticala neko vreme, ali sam uspeo da se vratim… Kako sam uspeo? Počeo sam da radim kao dostavljač, kao ove službe što su danas popularne u Beogradu. Krenem da dostavljam za ”Beokurir”, za prvu našu agenciju za dostavu, gde mi je njen vlasnik davao jedan procenat od nošenja zubnog materijala i raznih pošta. Najgora je bila ruta Mirjevo – Zemun Polje… Peče zvezda, pakao, prelazio sam ozbiljnu kilometražu svakog dana. To su bile moje pripreme za Olimpijske igre u Barseloni.

Sa kurirskim stažom upustio se u borbu s najvećim profesionalcima u biciklizmu. Kroz cilj je prošao u istom vremenu kao, recimo, američki biciklista Lens Armstrong (14. mesto), a obojica su stigla u vremenu četvrtog. Učestvovala su ukupno 154 biciklista.

– Bez nekih priprema odvezao sam fenomenalnu trku. Stigao sam kao 42, u vremenu četvrtog, a da nije bilo pada na poslednjem kilometru verovatno bih bio među prvih 20. I 42. mesto je dobar rezultat i to mi je bila referenca za nastavak karijere u Francuskoj. Ne treba zaboraviti da su tada vozili top profesionalci, olimpijski prvak Fabio Kasarteli, Erik Deker, najbolji sprinter „Tur de Fransa” Erik Zabel, Estonac Lauri Os, Lens Armstrong…

U „Politikinom” podkastu Milenković je govorio i o tome kako je tošlo do toga da na Zimskim igrama u Torinu, 2006, učestvuje u bijatlonu, koliko je naporno voziti bicikl na Tibetu, penjati se na Akonkagvu bez iskustva u alpinizmu, trenirati komandose u Libanu, naučiti deset jezika…