Moskovljani gotovo da ne osećaju rat

Specijalno za „Politiku”
Moskva – U iščekivanju prvog snega i mraza Moskva polako ulazi u svoju treću ratnu zimu, koja u rusku prestonicu stiže znatno pre nego što to piše u kalendaru. Ipak, globalno zagrevanje čini svoje pa zima u Moskvi sada stiže kasnije nego recimo 1941. godine, kada je, kako kaže legenda, „general mraz” u oktobru pred Moskvom zaustavio tenkove generala Guderijana.

Krvavi rat Rusije i Ukrajine traje, evo, već dve godine i osam meseci, ali se on na prestonicu reflektovao tek sporadično. Neka šira nelagodnost, sa elementima panike, osetila se možda u tri navrata.

Na samom početku vladala je zabrinutost zbog sankcija, kako će se one odraziti na svakodnevni život, da li će zaposleni u stranim kompanijama izgubiti posao i da li će rublja nastaviti strmoglavo da pada. Rat je rublja dočekala sa kursom od 85 jedinica za jedan evro. Posle samo desetak dana je pala, pa je za jedan evro već tada trebalo izdvojiti više od 130 rubalja. Pojedini ekonomski analitičari javno su prognozirali da će se za evro ubrzo plaćati i 200 rubalja. Međutim, sredinom marta, neočekivano za većinu u svetu, pa i samoj Rusiji, rublja ne samo da je prestala da pada već je za par nedelja više nego udvostručila svoju vrednost s početka meseca. Sa 60 jedinica za jedan evro, rublja je čak za 50 odsto bila snažnija u odnosu na predratni kurs. Trenutno se za jedan evro plaća oko 100 rubalja i ta vrednost je uglavnom važila tokom ove i prošle godine.

Drugi talas panike u Moskvi i još nekoliko većih gradova Rusije nastupio je proglašenjem mobilizacije u septembru 2022. Uznemirenje javnosti tada je zaista moglo da se oseti. Mnogi su bili uplašeni, cele porodice su pakovale kofere u hrlile u emigraciju. Malo ko od uplašenih je obraćao pažnju da će u vojsku biti pozvano oko 300.000 rezervista, odnosno svega 2 odsto mobilizacionog potencijala Ruske Federacije. Cene avio-karata su otišle u nebo, let do Beograda i Istanbula krajem novembra i početkom oktobra plaćao se i po nekoliko hiljada evra. To što nisu svi mogli da pobegnu avionima, stvorilo je na granicama sa Gruzijom i Kazahstanom kilometarske kolone automobila, a bilo je onih i koji su desetine kilometara prelazili peške. Koliko je njihov strah bio iracionalan najbolje ilustruje to što ruske pogranične vlasti nikome nisu pravile smetnje da napuste zemlju.

Treći talas panike u prestonici primetio se u proleće 2023. godine. Prvo su na krovovima vladinih i važnih zgrada primećeni PVO sistemi „pancir S”. Nedugo zatim ukrajinski dronovi su počeli da doleću do Crvenog trga, savremenog poslovnog kompleksa „Moskva siti” i nekoliko stambenih zgrada u širem centru. Ipak, ovi napadi su prošli bez žrtava, a tokom leta i jeseni njihov intenzitet je splasnuo, pa su Moskovljani uglavnom prestali da misle o tome.

Za razliku od većine evropskih zemalja, u prvoj godini rata u moskovskim supermarketima nije bilo nestašica, niti naglog skoka cena osnovnih životnih namirnica. Litar ulja danas košta oko jedan evro, kilogram šećera 60 centi, kilogram krompira 50 centi, litar kefira od 70 do 90 centi, kilogram govedine 6 do 10 evra... U Rusiji nisu rasle cene grejanja, struje, komunalnih usluga, ni cene naftnih derivata, koje predstavljaju glavni okidač inflacije. Litar benzina na pumpama u Moskvi danas je nešto manje od 60 centi. Sankcije koje su Rusija i zemlje Evrope na određene prehrambene proizvode počele da uvode još 2014. podigle su produktivnost domaće poljoprivrede, koja se pokazala potpuno sposobna da izdrži sve spoljne udare i omogući normalno snabdevanje domaćeg tržišta.

Pored poljoprivrede, turizam je još jedna privredna grana koja je zahvaljujući sankcijama doživela značajan rast. Do pandemije kovida preko 15 miliona Rusa putovalo je inostranstvo. Mnogi smatraju da je upravo je pandemija situiranim Rusima „pomogla” da lakše podnesu nemogućnost putovanja i odmora u inostranstvu jer su dve godine pre rata uvedena ozbiljna ograničenja na putovanja. Umesto na Azurnoj obali, Grčkoj, Crnoj Gori i Španiji, Rusi se danas odmaraju u Sočiju i na Altaju, ali i u Turskoj, Tajlandu, kineskom Hajnanu i Kubi, državama koje nisu uvele sankcije za ruske avio-kompanije. Zanimljivo je da je ovogodišnja turistička sezona na Krimu prošla uspešno. Ruse nisu uplašila ukrajinska raketiranja, kao ono od 23. juna, kada je usled pada američkog „atakamsa” na plažu blizu Sevastopolja poginulo četvoro, a ranjeno više od 150 kupača.

Ipak, u dva segmenta ‒ kompjuterske tehnologije i industrija automobila, ruska privreda nije imala naročitih uspeha u odgovoru na sankcije. Zaista je neverovatno kako zemlja sa tolikim inženjerskim potencijalom, u kojoj su u vreme SSSR-a osvojene mnoge za Zapad i danas nedostupne tehnologije, nikako ne uspeva da napravi sopstveni mobilni telefon. Pre desetak godina pompezno je krenuo projekat prvog ruskog smartfona – „jotafon”. U državnoj korporaciji „Rosteks” su razmetljivo tada tvrdili da će „jotafon” po svojim karakteristikama biti realna konkurencija „ajfonu”, „samsungu” i „blekberiju”. Primerak ovog telefona premijer Dmitrij Medvedev poklonio je i tadašnjem srpskom premijeru Aleksandru Vučiću. Međutim, posle samo pet godina kompanija je obustavila proizvodnju, proglasila bankrot, a projekat ruskog smartfona je zaboravljen.

Zvanična statistika govori da je i dalje svaki treći smartfon danas u Rusiji američki „ajfon”, što je gotovo istovetno udelu američke kompanije na nivou EU. Finansijski dominacija „ajfona” je još više izražena. U prošloj godini je čak 40 odsto novca koje su Rusi potrošili na smartfone otišlo na „ajfone”. Da li „Epl” u Rusiji opstaje samo zbog enormnog profita, ili se sankcije na ovaj proizvod ne uvode da bi američke obaveštajne službe lakše pratile prilike i interesantna lica u Rusiji – teško je dokučiti. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov u novembru prošle godine priznao je da i dalje koristi „ajfon”.

Kako nam je rekla jedna prijateljica, zaposlena u državnoj agenciji u Moskvi, već godinu dana je „pod stresom” zbog glasina koje kruže njenom radnom organizacijom ‒ da će državnim službenicima zabraniti upotrebu „ajfona”. Njeno nemušto objašnjenje zašto je za nju „ajfon” toliko bitan, glasi: „Ja sam na ovaj telefon navikla, koristim ih već preko 15 godina, biće mi stvarno teško ako budem morala da ga menjam i moraću da trošim svoj novac, jer mi država neće kupiti drugi.”

Za razliku od zabrane „ajfona” o kojoj se šuška i nezvanično govori, predsednik Putin je još u septembru prošle godine objavio naredbu da će državni službenici i institucije morati da pređu na automobile domaće proizvodnje. Da je Putinova naredba ostala pusto slovo na papiru, najbolje se vidi na parkinzima ispred ruskih ministarstva ili državnih institucija. Tamo i dalje dominiraju zapadni i japanski automobili, a nema nijedne „lade”. Za razliku od „Samsunga” i „Epla”, svi zapadni, japanski i korejski automobilski brendovi su neposredno nakon izbijanja rata obustavili prodaju i zatvorili svoje fabrike u Rusiji. Nespremnost domaće auto-industrije da odgovori ovom izazovu dočekali su proizvođači iz NR Kine. Pored „Čerija”, „Džilija” i „Čangana” koji su u Rusiji prisutni već duže od decenije, za poslednje dve i po godine je počela zvanična prodaja još najmanje deset kineskih automobilskih brendova.

Na to da je Rusija u ratu i da se na 500 kilometara od prestonice, u Kurskoj oblasti, vode krvave borbe, u Moskvi će vas podsetiti mnogobrojni bilbordi i plakati na kojima se pozivaju građani da stupe u oružane snage kroz potpisivanje ugovora sa Ministarstvom odbrane. Od septembra se unutar metro stanica nalazi sto sa službenicima koji zainteresovanim pomažu oko pripreme i popunjavanja tražene dokumentacije. Plata vojnika po ugovoru u ruskoj vojsci kreće se od 208.000 rublji (nešto više od 2.000 evra), a po potpisivanju se dobija i jednokratna isplata u visini od 800.000 rubalja.