Kada neko kome verujemo počne da nas maltretira

Anonimnost predatorima na društvenim mrežama omogućava da na različite načine i pod različitim identitetom priđu žrtvama. Manipulativni su i strpljivi. – Na mrežama svoju žrtvu pronalaze tako što pošalju poruku u etar. I neko ko je nesrećan, ko ima problem, ko je ranjiv... prihvati tu komunikaciju, jer mu treba razumevanje – veće od onog koje ima u svom okruženju. A onda ti predatori vešto vode „igru”. Postoji forenzika rečenica koje oni izgovaraju/pišu, koja nam ukazuje da tačno znaju šta treba da kažu. Obično se predstavljaju kao neko ko je po godinama sličan potencijalnoj žrtvi. Pružaju joj sigurnost i razumevanje. Ne moraju da se prikažu da su devojčica, ako je na primer potencijalna žrtva devojčica. Mogu da „glume” dečaka, u sličnoj životnoj situaciji. Upravo oko tog „zajedničkog” problema pravi se kopča na kojoj se gradi odnos. Kada se taj odnos poverenja izgradi, onda se kreće sa benignim komentarima. Primera radi: što ti je lepa kosa, pa lepe su ti oči, nokti… – kaže Biljana Lajović, psiholog koji je učestvovao u izradi priručnika o digitalnom nasilju Ministarstva prosvete.

Predatori mogu da postave bilo koju sliku, jer je to sve moguće u okviru digitalnih tehnologija.

–I deci i odraslima treba reći da ne komuniciraju preko društvenih mreža sa osobom koju ne poznaju. Tinejdžeri lako prihvataju poznanstva, mogu da budu lakoverni i nisu dovoljno oprezni – objašnjava Lajovićeva.

A onda se, nažalost, dogodi da neko kome su verovali počne da ih maltretira. U takvim situacijama se kod žrtve javlja niz različitih psiholoških manifestacija.

– Onaj ko trpi nasilje počinje da se oseća nesigurno, uznemireno, u zavisnosti do kog stepena je to uznemiravanje stiglo može da se javi i anksioznost. Može da dođe i do poremećaja apetita, sna, komunikacije sa drugima ili odraslim ili vršnjacima. Ili je komunikacija pojačana i promenjena ili se povlače u sebe. Nekada dolazi i do depresije. Dešava se i da se ta deca osamljuju, sklanjaju se sa telefonima od drugih, prave dvostruke šifre, da im slučajno neko ne bi ušao u sistem i otkrio šta se dešava. Jedan razlog je sramota, a drugi što ne žele da sekiraju roditelje – kaže ona i ističe da kod dece dolazi i do promene u uspehu u školi, promene pažnje i pada koncentracije.

(Srđan Pečeničić)

Promena uspeha u školi i odnos sa drugom decom veliki je indikator da se sa detetom nešto dešava. Važno je da tada obavezno reaguju i nastavnici i roditelji. Da problem uoče na vreme i da zajednički intervenišu. A ne jedni u klin – drugi u ploču, što se neretko, kako kaže naša sagovornica, dešava.

– Za savremene tehnologije karakteristična je anonimnost. A anonimnost ruši kočnice, pa se dešava da se deca koja su mirna, stidljiva i povučena u školi na društvenim mrežama ponašaju potpuno neprihvatljivo. Izmišljaju, fabrikuju priče i postavljaju ih na mreže – priča Lajovićeva.

A izvući se iz cele ove mreže nije nimalo lako. I oporavak je dug i traži mnogo strpljenja.

– Uvek je dobro da se obrate stručnjaku za pomoć. Nekada su posledice potisnute i nisu vidljive odmah. Čak možda ni toj osobi koja trpi nasilje na početku nije jasno o čemu je reč. Zatim da se radi na vraćanju poverenja u ljude, jer oni koji trpe nasilje izgube poverenje u druge. U tome im mnogo mogu pomoći bliski ljudi. Potrebno je i osnažiti lične kapacitete da se to prevaziđe. Jedna od važnih stavki je da se žrtva vrati u redovan kolosek života, a ne da se povlači. Kada je reč o deci, tu su važni i roditelji i škola. Da budu sinhronizovani sa stručnjacima. Važno je raditi na oslobađanju od osećanja krivice. Zato je bitno informisanje i tražnje različitih sadržaja koji su interesantni deci. Mnogi roditelji smatraju da je dete bezbedno ako sedi u kući i drži telefon u ruci. A to nikako nije tačno, jer savremene tehnologije osim dobrih strana nose i različite izazove i opasnosti tako da treba biti veoma oprezan – napominje Lajovićeva.