BALKANSKA SIMETRIJA UŽASA

Hrvatska je odbila srpsku ruku pomirenja, koja je u nekoliko navrata pružana na ovaj ili onaj način, pa će zato Srbija odgovoriti Hrvatskoj kontratužbom – otprilike je zvaničan odgovor Beograda na odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu, koji se proglasio nadležnim za tužbu Hrvatske protiv Srbije. Da li bi se Beograd odlučio na kontratužbu da se sud u Hagu proglasio nenadležnim? Verovatno ne bi, što bi u tom slučaju moglo da znači da je Hrvatska, i pored toga što nije odustala od svoje tužbe, praktično prihvatila srpsku ruku pomirenja? Jer Zagreb uopšte nije davao znake da će povući svoju tužbu, pa mi nije jasno kako smo mi to tek posle odluke suda u Hagu zaključili da Hrvatska nije prihvatila srpsku ruku pomirenja? I odjednom napustili strategiju zaborava?

U vezi s ovim je primer broj dva: posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, kada je NATO počeo da obučava nove kosovske snage bezbednosti, vojsku i policiju, nazovimo to kako hoćemo, Vojska Srbije je, da bi ukazala kako ni država Srbija ni VS nisu time zadovoljne, svoje odnose sa NATO svela na niži nivo „zaledivši” neke kontakte. Trajalo je to nekoliko meseci i eto sada našeg načelnika Generalštaba generala Zdravka Ponoša u sedištu NATO-a u Briselu. Da mi njima kažemo kako „nismo zadovoljni odlukom NATO-a da Kfor bude angažovan u obuci kosovskih bezbednosnih snaga, da je interes Vojske Srbije da očuva bezbednost u regionu i bezbednost nealbanskog stanovništva na Kosovu, ali i da potražimo novi model saradnje, što se sve može postići ako postoji otvorena komunikacija na najvišem nivou. Cinici bi se zapitali kako to Vojska Srbije u praksi misli ostvariti interes očuvanja bezbednosti nealbanskog stanovništva na Kosovu i ko je to zatvorio komunikacije između Vojske Srbije i NATO-a na najvišem nivou”. Ovi iz NATO-a mi kažu da oni nisu.

Primer treći: zbog priznavanja Kosova, uz veliku pompu proterasmo ambasadore Crne Gore i Makedonije iz Beograda. Sad im kažemo da mogu da vrate ambasadore u Beograd, ali da ćemo pažljivo da proučimo da li takve osobe zaslužuju da dobiju agreman Srbije. Ovi u Podgorici i Skoplju sada su na mukama kako da pronađu budućeg ambasadora koji je istovremeno i za nezavisno Kosovo i protiv nezavisnog Kosova.

Da svetska istorija pravi od svih nas budale, rekao je još Fridrih Engels, a mi se danas, zapravo, istovremeno suočavamo s evropeizacijom i balkanizacijom. Suprotnosti se prepliću, tendencija stvara protivtendenciju koja opet stvara tendenciju. To je formula koja može da se prepozna u sva tri navedena primera. Balkan kao serum istine? Sve balkanske države i danas slede isključivo sopstvene interese koji su, u najvećoj meri, međusobno suprotni. Ostatak su briselske fraze i ironičan smeh političara svih balkanskih naroda. Vozovi, ili vlakovi bez voznog reda vekovima voze balkanskim bespućima i zaustaviće se, nažalost, najverovatnije tek kada se uverljiva većina svake nacije koncentriše oko svoje matice. „Etnički inženjering” ili „pragmatična humana razmena stanovništva”?

Srbi i Hrvati imaju svoje mitove koji su povezani sa emocijama. Kod Srba to je Kosovo, kod Hrvata postoji mit o državi. Mit o hrvatskoj državi kao o nečem svetom, što je posvećeno ratom, to je mit koji je danas duboko ukorenjen u svest građana Hrvatske. Mitom o državi pravda se sve. Kritika svega i svačega može doći samo do jedne tačke, gde počinje država, tu je kraj. Da li se do te države moglo i bez rata i bez balvana u Kninu? Sa pametnijim političarima, verovatno da. Uostalom, predsednik Hrvatske Stipe Mesić pre nekoliko godina je rekao da je „HDZ svojom politikom uoči rata antagonizirao Srbe u Hrvatskoj protiv nove hrvatske države”.

Da li je trebalo napadati garnizone JNA u mnogim gradovima Hrvatske i rizikovati odgovor tada vojnički jače strane? Ta ista JNA je do avgusta 1991. bila tampon zona između hrvatskih snaga i naoružanih Srba. Je li JNA naoružala Srbe u Hrvatskoj? Jeste, ali tek u proleće 1991. posle masovnog i ilegalnog uvoza naoružanja iz Mađarske i Bugarske za potrebe HDZ-a, što se dogodilo u jesen 1990. Da li su tenkovi JNA iz Srbije učestvovali u ratu u Hrvatskoj? Jesu, jer su tenkovi države SFRJ iz Beograda krenuli ka Vukovaru da deblokiraju garnizon JNA u Vukovaru, inženjerijski bataljon JNA koji je tamo oduvek postojao, a koji je napadnut. Zadar, Šibenik, Split, Varaždin, Bjelovar gradovi su u kojima je JNA napadnuta i gde se vojska branila. Nikome se u Hagu zbog toga nije sudilo. Hag ni za borbe u Vukovaru nije sudio, već za zločin na Ovčari. Naravno, Dubrovnik je sramna operacija i zbog toga se sudilo oficirima JNA u Hagu. Ali kako to da rata između hrvatskih snaga i JNA nije bilo u Istri: Pula i Pazin, pa Rijeka, ostrva Lošinj, Vis, Lastovo. Sve garnizoni JNA. Neko je bio pametan i nije napadao te garnizone. I vojska je mirno otišla iz tih garnizona.

Da li su Srbi kada je počeo rat isterali Hrvate iz Krajine? Jesu. Je li tom prilikom bilo zločina protiv Hrvata, pljačke i paleži? Jeste. Da li su Hrvati isterali Srbe iz Krajine 1995? Jesu. Je li tom prilikom bilo zločina protiv Srba, pljačke i paleži? Jeste.

Postoji li dakle simetrija užasa? Hrvatska je u Hagu tu dilemu najverovatnije razrešila u srpsku korist.