Gde počinje identitet

7. GFF

El Guna – Džajlan Auf, nagrađivana egipatska scenaristkinja i rediteljka, ali i nekadašnji slobodni producent vesti i dokumentarnih filmova u više međunarodnih produkcija i dugogodišnji asistent režije u mnogim filmovima slavnih reditelja, posle uspeha kratkometražnog „Napunivši deset” sada je publici predstavila svoj dugometražni igrani prvenac „Neizbežno putovanje do pronalaženja venčanice” sa kojim se takmiči na 7. GFF.

U razgovoru za „Politiku” ova talentovana autorka govori o mahnitoj potrazi filmske junakinje Varde za venčanicom uoči same ceremonije venčanja koje se pretvara u putovanje samootkrivanja i izazova veze sa Kairom i sopstvenim identitetom...

Odakle je došla ideja za ovakvu priču o pronalaženju prave venčanice, iz vašeg ličnog iskustva možda?

Definitivno postoji i malo ličnog iskustva. Već sam prošla ovakvo putovanje, ali sam ovakve stvari pre svega upoznala tokom rada televizijskih reportaža i dokumentarnih filmova. Snimala sam za jedan inostrani kanal o venčanjima i nevestama u Egiptu iz različitih slojeva društva u vreme finansijskog i ekonomskog kolapsa i tu sam se susrela sa različitim htenjima i sudbinama, ali je uvek isplivavalo da je pitanje venčanice bilo vrlo važno.

Zašto ta bela haljina mnogo znači u različitim klasama i različitim kulturama i različitim zemljama?

Pokušavam na to da odgovorim u filmu, mada on govori o Egiptu i Egipćankama. Ono što se otkriva jeste da što više problema i velikih snova mladenke imaju to je značaj venčanice veći jer ona predstavlja mnogo više od obične odeće. Ne radi se samo o lepoti haljine već i o umanjivanju velikih snova. Na kraju dana sve to se svodi na nešto materijalističko i jednostavno. Postoji li dovoljno novca da se kupi venčanica iz snova? Osećaj dostignuća koji ove žene dobijaju samo od venčanice između svih tih finansijskih izazova i razočaranja koje mlade dame doživljavaju vrlo je upečatljiv. Postoji naravno i kulturni aspekt iza svega toga, jer štošta, pa i sama svadba, zavisi od činjenice kojoj klasi pripadaš.

Vidimo da vaša junakinja na kraju dana ipak uviđa da nije smak sveta?

Da, i to je zapravo i tema filma. Dakle, vi trčite za nečim, ali morate zaista da shvatite da je mnogo veće pitanje gde počinje vaš identitet i gde se završava. I kako se nositi sa društvenim pritiskom oko vas tokom izražavanja onoga što zaista kao mlada žena želite.

S jedne strane, vaš film je veoma komičan, a s druge može biti i tužan ukoliko se pomisli da posle princezine bele haljine sledi i „zatvor” braka?

Sanjar sam po prirodi i u scenariju sam želela da Vardin odnos s njenim verenikom i budućim suprugom bude lep i romantičan. U ovom filmu brak nije tema, već razne vrste pritisaka i uspona i padova pred venčanje. Komičnost koju pominjete najviše izvire iz postojanja tog važnog filmskog lika a to je sam grad Kairo. Spektar ljudi koji tamo živi je neverovatan i svi znamo kako je teško živeti i kretati se u tako velikom gradu sa tako brojnom populacijom. Ali, nekako svi kao zajedničko dele taj smisao za humor. Što se više suočavaju s problemima, to u ljudima raste smisao za komiku i humor. To nikada nisam videla ni u jednom drugom delu sveta. I sve je to poput kakvog otrcanog folk-džeza s toliko buke, svađa i smeha usred haosa i katastrofe. Međutim, usred haosa i neprestane buke grada ljudi nekako pronađu melodiju i sopstveni ritam.

U toj sveopštoj buci vaša junakinja treba da pronađe sopstveni glas?

Da, i ona i njena drugarica, a njih dve su međusobno toliko različite. Pronalaženje sopstvenog glasa i stava ne samo u ličnom životu već i u društvu veoma je važno. Moja bela haljina je došla tek pošto sam pronašla svoj glas. Varda je stalno pred izazovima i tražeći venčanicu putuje do samospoznaje samovrednovanja.

I vi ste stalno pred izazovima da pronađete svoj glas u svetu egipatskog filmskog stvaralaštva što nije lako?

Uvek ovo kažem, naslov ovog filma je „Neizbežno putovanje do pronalaženja venčanice”, a to moje putovanje trajalo je više od četiri godine. Toliko dugo je nastajao ovaj film. Teško je doći do filma bilo da ste žena ili muškarac, a još teže ako radiš film u kome muškarac nije glavna tema. Bilo je to veoma teško putovanje, ali sam imala sreću da nađem producenta koji je verovao u mene. Znači, sreća i težak i naporan rad i velika strast od početka do kraja. Filmsko stvaralaštvo je kao maraton, zahteva istrajnost i pronalaženje sopstvenog glasa u velikoj filmskoj kakofoniji.

Društvo u kojem živite je i dalje prilično patrijarhalno. Kako u njemu opstati kao žena stvaralac?

U mom slučaju definitivno vrlo dobro. Radila sam puno kao pomoćnik reditelja na filmovima, sticala iskustvo i poznanstva, a ono što me čini srećnom jeste činjenica da ima sve više žena reditelja, čak i direktora fotografije. Treba podržavati ženske narative u filmu.

Postoji toliko mnogo dobrih umetnica, filmskih stvaralaca, pisaca, glumica, ali uvek dobijate isti argument da je veoma teško producirati film sa ženama jer ko će to da gleda? Producenti više žele blokbastere sa muškarcima. Stvar je u tome da morate pokušati da biste manevrisali oko ovoga. Ponosna sam na to što su u ovom mom prvom dugometražnom igranom filmu mnogi članovi ekipe bile žene.  I bile su odlične. Efikasne, orijentisane na detalje. U krajnjem slučaju „Neizbežno putovanje do pronalaženja venčanice” govori i o sestrinstvu i o tome da je jedini način da se nešto postigne kroz osećaj saradnju bez obzira na razlike. A Varda i njena drugarica. toliko karakterno različite, istovremeno su u čvrstoj sestrinskoj zajednici. Ženski život je uvek poseban.