Ljudi održavaju loše brakove zbog straha od samoće

„Vrlo lako etiketiramo ljude, to nam je potrebno, jer smo imali tešku istoriju, a inače imamo problem s identitetima. Mi nekako svoj identitet uspostavljamo tako što uvredimo drugoga. I onda kad ga uvredimo, eliminišemo ga i naš identitet je bezbedan. Kada neko priča bilo šta što je kontra od onoga što je opšte prihvatljivo, odmah mu se prilepi još deset etiketa i zabrani mu se da govori. I to je vrlo opasno. Jer onda imaš društvo koje ti govori kako smo svi smo mi individue i da je svako poseban, a istovremeno se pretvara u jedno vrlo kolektivno, kolektivističko društvo, gde može da se misli samo na određeni način, da se ponaša samo na određeni način i vrlo se kritikuje, odbacuje sve što nije tako. To je jako opasno jer tu se ljudi ne snalaze i onda dolaze do autocenzure. I to onda ide od medija do običnih ljudi. Ljudi se cenzurišu”, istakao je u podkastu „Zdrav životno vodič sa Danijelom Davidov Kesar” Milan Damjanac, psihoterapeut, filozof i edukator. On je dodao da zbog toga ljudi neće da pričaju ništa jer se boje šta će okolina misliti o njima, što bi rekao Sigmund Frojd: „Vidiš koliko smo napredovali – nekada bi me spalili na lomači, a sada mi spaljuju knjige”.

– A sada te etiketiraju u tabloidima. Faktički te unište javno, onako bez presude i bez suda te unište i to na nekom nivou one prvobitne zajednice koja te moralno kažnjava. To je jako opasno, jer ljudi nisu naučili kako da razgovaraju jedni sa drugima. A postoji nešto, što reče moj kolega, psihijatar Mihajlo Ilić, u literaturi što se zove civilizovani prezir. Mogu da se ne slažem sa nekim, mogu i da ga i ne poštujem preterano, ali mogu da branim njegovo pravo da se ne slaže sa mnom i da misli drugačije od mene – rekao je Damjanac.

Danas se nameće pravilo da svi moramo da budemo savršeni, a to znači mentalno zdravi.

– Ako si savršen, onda si mentalno zdrav. To nikada nije bilo. Mi imamo kolonizaciju psihoterapije, psihologije i psihijatrije od strane politike i ekonomije, gde se govori da treba da se leče ljudi koji su tužni. Biti tužan je ljudsko stanje. Imati probleme je ljudsko stanje. Čovek treba da nauči da sebi otkači dodatni teret koji je nabio na svoja leđa. Znači, da sebe ne unesrećuje dodatno. A život sa svojom nesrećom da nosi kao što nosi sreću. To znači da mora da se nauči da se živi. Ljudima više ne treba toliko terapeut koliko prijatelj. Ljudi su u takvom stidu da pokažu svoje ranjivosti jedni pred drugima, jer im neko natura ideju o savršenosti, pa onda idu ulicom i njih deset misle isto: „Jao, bože, kad bi ovi ljudi znali koliko sam ja nesavršen”. I onda nema ranjivosti, jer ranjivost uključuje da se pravi neka bliskost, a uključuje i to da neko može da te odbaci. Ali i ti nekoga možeš da odbaciš. I to je postalo problematično – navodi Damjanac.

Ljudi imaju veće probleme sa usamljenošću nego sa samoćom, jer kad si sam, ti nemaš nikoga i stvarno je problem da ne postoji niko ko ti je blizak, pogotovo ako osoba ima više godina.

– Neke moje kolege kažu da ljudi imaju iracionalne strahove od samoće. Ma nemoj, ajde probaj ti da imaš 80 godina i veštački kuk i da se ne bojiš sa samoće, da se pribojavaš da ćeš da padneš u kući, a da nema ko da te podigne. Ljudi održavaju loše brakove zbog straha od samoća, on nije iracionalni, vrlo je racionalan. Kad si sam, nekako znaš da nemaš od koga da dobiješ pažnju, a kad si usamljen, to je još gore, jer onda si pored te osobe, a osećaš se potpuno isključeno i prazno i ta praznina u ličnosti je strašna da se podnese. To se dešava u svim vrstama odnosa. Ljudi imaju puno odnosa u kojima nisu zadovoljni, gde nema njih, i oni ih održavaju u stilu bolje išta nego ništa, a u stvari usamljenost ih ubija. Usamljenost zaista ubija. Samoća vremenom proizvodi depresiju, ali postoje ljudi koji su sami, a nisu usamljeni, čitaju knjige, crtaju, slikaju, rade nešto, kreativni su, ima mnogo ljudi koji bolje podnose samoću. I samoća je generalno važna u nekoj meri da se podnese u životu neko vreme. Samoća nije tako laka da se podnosi dugo, ali usamljenost proizvodi gomilu, gomilu mentalnih problema i to je glavni problem danas – naglasio je gost našeg podkasta.

Stav Milana Damjanca je da je na delu tiranija sreće. Ali i da sreća ne može večno da traje. Ona traje neko vreme, pa prođe. Nađeš partnera, pa ti bude zabavno, provedeš neko lepo veče, zadovoljan si, srećan si kada se desi neki lep događaj. Ili dobiješ povišicu na poslu, dete, usreći te partner, ili prijatelj... Srećni događaji budu, traju, prođu. I oni se dešavaju s nekim razlogom, kao i tuga.

– Da se stalno održava sreća – to je nemoguće. Mi sad hoćemo da stvorimo društvo ljudi koji nemaju obaveze. Jer kad nemaš obaveze, ti si srećan. Zašto bi nekom društvu trebao čovek koji nema obaveze? Pa zato što kupuje. On je nesrećan. Nesrećnom čoveku možeš da prodaš svašta. Možeš da mu podigneš potrebe. Zapravo, prodaje se status. Mnogi ne idu u restoran da bi jeli, već da bi se slikali. Postoji čuveni intervju Forda, to jest Fordovog potomka. Kada ga je pitao novinar: „Vi ste poznati po tome što se ne oblačite ’markirano’, odsedate u hotelima sa dve i tri zvezdice, sklanjate se od očiju javnosti, a bogat ste čovek?”, on je odgovorio: „Meni ne treba hotel od pet zvezdica, markirano odelo i skup restoran da bih znao da sam Ford. Ja sam Ford i bez toga.” Ljudima danas fali taj osećaj identiteta. A na društvenim mrežama je bitan taj status i predstavljanje lažne slike života. Jer život tako ne može da izgleda. Ljudi na društvenim mrežama „kače” one stvari koje potvrđuju njihov stav. Životi su im prazni. Ali je lepo dobiti aplauz. Negde ti treba validacija, jer smo mi društvena bića – rekao je Damjanac.

U podkastu se govorilo i o tome šta je ljubav i kako je ljudi na različite načine tumače.

– Ljubav nije da te neko bije. Ljubav nije da te neko ponižava. Ljubav nije da te neko vređa. Ljudi više nisu sposobni da vole. Često mi klijenti kažu da ih niko ne voli. Ja ih onda na lep način pitam: „A koga ti voliš? Kako ti voliš druge ljude?” Kada kažu mene niko ne voli, poštenije je reći: „Mene u kući nisu voleli, prihvatali, pa zbog toga imam utisak da me niko drugi ne voli.” Možda te neko i zavoli ako mu daš priliku. Prava ljubav ne postoji, kakva prava ljubav? Nije problem što smo odrastali uz bajke, problem je što te bajke nisu imale nastavak. Ta bajka se uvek završi kad princ poljubi princezu i oni odjašu u sumrak. A gde su prljave čarape, svađe i problemi? Toga nema. Ljudi ne razumeju šta je ljubav. Ono što mi zovemo ljubav je saživljenost. Moja pokojna baba je stalno govorila: „Sine, kad dugo živiš sa nekom devojkom, čak i da postoje neke razlike, ako se vrednosno slažete, vi se saživite.” Ljubav znači da ja tebi dam nešto što tebi treba i ti meni ono što meni treba. I da to traje. Mi se menjamo, pregovaramo, brinemo jedno o drugome, ljubav je briga. Čak i kad mi nisi najdraža i kad me nerviraš, brinem jesi li dobro, jesi li bolesna, zdrava, jer mi je stalo do toga kako si ti. A mnogi mešaju ljubav i zaljubljenost. Skoro sam jednog prijatelja pitao šta traži od partnerke, a on je rekao da ne pristaje na odnos u kome mu nije stalno zabavno. Onda se povučem i ništa mu više ne kažem. Što bi rekao Fridrih Niče, niko nije nadmudrio život, a ti možeš da probaš – zaključio je Milan Damjanac.

Život treba da bude saržajan

Nije poenta života da se bude srećan, što je pokojni Stevo Žigon govorio, nego da bude sadržajan, da ima smisla, a nekad je mnogo sadržajan i kad je bolan. Damjanac kaže da život nije ni fer, ni nefer, ni smislen, ni besmislen. Život je život. A gde je ljubav?

– Kod nas je ljubav bila trpljenje. Mi smo narod trpljenja. Ovde ako neko uživa, odmah se oseća loše, kao da izdaje pretke. A s druge strane, sad smo postali narod uživanja. Sad svi moramo da uživamo da bi to imalo smisla. Neko će reći da se ljubav dešava bez razloga. Ma nemoj, nego ne znaš koji su razlozi. I onda ljubav bez razloga treba da pustiš da tek tako ide – kaže Damjanac.

Nesposobnost za bliskost – uvod u depresiju

Milan Damjanac naglašava da pošto smo nesposobni za bliskost, onda se ta nesposobnost razrešava na različite načine. Jedan od načina da razrešavaš probleme sa bliskošću je da se uklopiš u nešto rodno podržano, kao što je depresija.

– Češće se primeti depresija kod žene U našoj kulturi najčešće muškarci, kad su depresivni, besni i ljuti, lako planu. Ne vidi se tu da je reč o depresiji. Mislimo da vidimo narcisa, a on je u stvari, depresivan, nervozan, jer se njegov svet urušio. Njegov životni smisao se urušio. To se posebno kod starih dešava. I ta depresija je strašna jer oni ne mogu da je izdrže, ne mogu da je podnesu. Njima je svet postao strašan. Taj problem sa bliskošću žene i muškarci različito rešavaju. Muškarac misli da će biti podržan u društvu ako kaže koliko je devojaka imao, s kim je sve imao seks – navodi Damjanac.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU