Plakala sam kada je Hilari Klinton izgubila a sad glasam za Trampa

Kada je Hilari Klinton izgubila izbore od Donalda Trampa 2016. godine bila sam u Kanadi i plakala sam. Moj tadašnji dečko nije razumeo takvu reakciju što je samo pogoršavalo moj trenutni očaj.

Iako imam dvojno državljanstvo, nikada nisam živela u Americi, niti sam glasao na američkim izborima. Tako je bilo i te godine kada sam mislila da će Klintonova da pobedi jer „ko bi glasao za tako podlog glupana kao što je Tramp?  Očigledno, bilo je dosta miliona koji su mislili drugačije, piše Megan Marfi kanadska i američka spisateljica koja živi u Meksiku.

Trampova pobeda te godine šokirala je brojne feministkinje poput mena jer sam verovala medijima, njihovom algoritmu i svojim krugovima prijatelja koji su Trampa slikali kao odvratnog rasistu, seksistu i siledžiju, dok je Klintonova bila zaslužna, ugledna, naslednik.

Kada sam se oporavila od svog besa zbog nepravednosti demokratije na delu i žaljenja što se nisam registrovao za glasanje u SAD, počela  sam da kopam dublje kako bi razumela ono što nisam znala pre glasanja.

Živeći u inostranstvu, trenutno u Meksiku, shvatam da je mnogim levičarima koji gledaju iz inostranstva da lako da otpišu polovinu stanovništva kao rasiste i mizoginike, ljude koji su „izgubili moralni kompas.

Međutim, nakon što smo bili svedoci Trampovog trijumfa bez presedana, svi bi trebalo da naučimo da stvari nikada nisu tako jednostavne.

Postalo mi je jasno da mejnstrim mediji ne nude celu priču. Oni nisu pošteno predstavljali Trampovog glasača. Zato sam tražila alternativne informacije koje pokazuju je podrška Trampu bila ukorenjena u veoma stvarnom i validnom osećaju marginalizacije koji osećaju Amerikanci iz ruralne radničke klase. Oni koji su bili umorni od urbanih elita koje dominiraju razgovorom i političkom igrom, igrom koju Tramp nije igrao.

Ove godine stvari se odvijaju slično, ali mnogi od nas sada znaju bolje nego što nam mejnstrim mediji i demokrate govore o Trampu, što je ista umorna priča, dovedena do očajničkih mera: on je fašista, lažov, mizoginik i rasista koji mrzi imigrante. On će odbiti da prizna izbore ako izgubi, a ako pobedi nikada ga neće pustiti. Ovaj zaključak je nemoguć jer američki sistem to neće dozvoliti, ali izgleda da „Trampisti“ ne razmišljaju baš racionalno.

Čini se da su levičarski Britanci kupili tu priču i još manje su povezani sa stvarnim Trampovim pristalicama, što ih čini nesposobnim da razumeju stvarnost mimo narativa koje gura veliki deo mejnstrim medija, prenosi britanski „Telegraf“.

I demokrate i liberalni mediji su se potrudili da naslikaju Trampove pristalice kao neznalice, zaslepljene svojom mržnjom i glupošću. Ali istina je da su demokrate i njihove pristalice ti koji reaguju emotivno, ne uzimajući u obzir pitanja koja navode ljude da glasaju za Trampa na ovim izborima.

Demokrate i dalje pozivaju na politiku identiteta i izazivanje straha, govoreći Amerikancima da su u opasnosti da izgube svoju demokratiju, tvrdeći da će žene izgubiti svoja prava i govoreći svakome ko bude slušao da će Tramp uvesti fašističku diktaturu.

Obični ljudi žele da znaju o svom poslu i kako da prehranjuju svoje porodice, da se osećaju bezbedno u svojim gradovima, što znači da se obuzdaju tržišta droga na otvorenom, a žene poput mene žele da se zaštite svoja prava na slobodu govora i da im se vrati autonomija zasnovana na polu.

To nisu male stvari, a sve su to pitanja koja su demokrate značajno pogoršale.

Ako ostavimo pitanja i politiku na stranu, na Kamalu Haris se gleda kao na nesposobnog vođu i lažnu osobu, koja užasno mlatara u medijskim intervjuima i ne želi ili je nesposobna da odgovori na osnovna pitanja politike.

Nasuprot tome, Tramp se posmatra kao neko ko je stvaran, podržan njegovim možda nepristojnim komentarima demokratskih političara i „duboke države“. Na njega se gleda kao na pretnju tradicionalnom establišmentu političke moći. Ne zaboravimo da je on bio meta više od jednog pokušaja atentata u pripremama za glasanje sledeće nedelje.

Naravno, Tramp nije savršen – ko je kada govorimo o američkim političarima? Ali praktično, mnogima od nas, on nudi nadu u jaku Ameriku, sa zaštitom slobode govora i demokratije, i obnavljanjem ženskih prava. On nudi nepopularne, neutemeljene istine i ljudskost kakvu nismo navikli da vidimo kod političara – osvežavajuće za mnoge.

Ne, nisam „izgubila moralni kompas“. Ako ništa drugo, proširila sam ga zgrožena kad vidim one koji tvrde da im je najviše stalo do potlačenih ljudi a sa takvim podsmehom tretiraju ovakve poput mene. Zato sam došla sa odlukom koja je najbolja opcija za Ameriku, za žene, za decu jer je radnička klasa postala Trampov orijentir, zaključuje Megan Marfi.