Od erozivnog očaja do varljive nade

Solun – Negde između života i smrti postoji taj prostor sa puno pomešanih emocija i tu se negde krije blagodet priče „Arkadija” grčkog autora Jorgosa Zoisa, koji se sa ovim filmom takmiči u međunarodnom programu 65. Solunskog festivala.

Glavna junakinja filma, neurolog Katerina, mora da se suoči sa svojim najgorim sumnjama dok prati lekara Janisa da identifikuje žrtvu tragične saobraćajne nesreće u letovalištu Maraton, koje posle sezone postaje pravi grad duhova. Na mestu gde turisti dolaze i odlaze, a lokalni stanovnici zadovoljavaju svoje hirove filmski junaci se osećaju kao zaglavljeni u „čistilištu”. Katerina i Janis su obavezni da ostanu na obdukciji tela za koje se sugeriše da je njihova zajednička ćerka. Zois otvara širok prostor za razotkrivanje opsednute priče o ljubavi, gubitku, prihvatanju i puštanju, učinivši svoj film snažnim i povremeno potresnim. Njegova „Arkadija” je već osvojila nagradu na ovogodišnjem „Sarajevo film festivalu”, kao i nominaciju za nagradu Evropske Akademije za film – EFA.

Sa već osvojenom nagradom za najbolju režiju na ovogodišnjem festivalu u San Sebastijanu, u solunsko takmičenje stigla je i portugalska rediteljka Laura Kareira sa svojim debitantskim dugometražnim filmom „O padanju”, koji će biti prikazan i u glavnom programu predstojećeg 30. Festivala autorskog filma u Beogradu. Oslanjajući se na dugogodišnju tradiciju britanske društvene drame, Kareira pravi portret portugalske imigrantkinje Aurore koja radi u ogromnom skladištu u Škotskoj. Zgurana u mali stan sa još pet migranata sa evropske periferije, usamljena i povučena Aurora uronjena je u hipnotičko ponavljanje otuđujućeg posla, gledajući kako joj se san o boljem životu ruši. Ne uz prasak, već uz konstantno cviljenje. Izgrađen od malih gestova i šapata, sa blagim dahom skrhanog očekivanja nekoga ko nastoji da dostojanstveno preživi, „O padanju” na fin način dočarava neviđenu, melanholičnu stvarnost savremenog proletarijata. Iznijansirani politički stav filma, prošaran komičnim dodirima koji suptilno ismevaju retoriku postmodernog kapitalizma, nije preglasan, ali je emotivno moćniji od bilo kog manifesta. Laura Kareira portretiše Auroru prateći njen ignorantsko apstraktni proces rada u ljudsku rutinu živopisnog i erozivnog očaja.

Svoj uspešni međunarodno-festivalski život još pre 65. TIFF imao je i palestinski film „Do nepoznate zemlje” Mahdija Fleifela. Pričajući o dva palestinska rođaka koji su na svojoj izbegličkoj turi ostali zaglavljeni u Atini, Fleifel strpljivo gradi duboko dirljiv film, napet poput trilera i saosećajan sa istinom koja odjekuje jezikom umirujućeg neorealizma. Njegovi junaci Čatila i Reda, očajnički traže način da pobegnu od neizvesnosti i bede. Čatila sanja da stigne do Nemačke i otvori mali kafić, dok je Reda duboko utonuo u svoju zavisnost, što otežava njihov put ka boljem životu. Njihove sitne prevare ubrzo se pretvaraju u opasne „šeme”, ozbiljno testirajući njihove moralne granice. Čvrstim rediteljskim okom, Fleifel gradi priču o bolnom realizmu u kojem se likovi kreću između nade i očaja. Zadržavajući duboko humanistički pristup, film govori o ljudskoj potrebi za dostojanstvom i životnim prostorom izvan prikladnih klišea. Junaci „Do nepoznate zemlje” se pojavljuju ne samo kao žrtve svoje sudbine već i kao živi ljudi koji se bore protiv neumoljive stvarnosti, trudeći se da dokažu da ipak postoje u svetu u kome se čini da za njih mesta nema...