Život pred buktinjom recesije

Kada skicira portret osobe koja ima najveći strah da će ostati bez posla, dr Jelena Vlajković, psiholog i profesor mentalne higijene na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, ističe da je reč o sredovečnom čoveku, koji ima srednju stručnu spremu i nalazi se na platnom spisku nekog sveže privatizovanog preduzeća ili velikog proizvodnog sistema pred kojim je neizvesna budućnost.  

„Listajući stranice naše bliske prošlosti suočavamo se sa živim slikama sećanja na godine hiperinflacije, sankcija i osiromašenja kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. Kada se takve stresogene situacije repriziraju u relativno kratkom vremenskom periodu, mogu da predstavljaju ozbiljnu pretnju našem mentalnom zdravlju”, ističe naša sagovornica.

Mi u novu ekonomsku krizu sada ulazimo potpuno istanjenih džepova i još tanjih nerava, izneverenih očekivanja i ošamarenih nadanja. Loša ekonomska situacije više nije kolateralna šteta pogrešne državne politike prema kojoj je bio uperen bunt naroda, već je svetski trend, za mlade više ne postoji mogućnost bekstva na bogati Zapad, jer bauk ekonomske krize kruži celom planetom. Kratak predah od ekonomskih, socijalnih i političkih turbulencija stvorio je nadu u bolju budućnost – ljudi su počeli da dižu kredite i da planiraju svoj život nekoliko godina unapred, a sada su suočeni sa pretnjom da   njihovi životni planovi izgore u buktinji recesije.  

„Najveću pretnju mentalnom zdravlju naše nacije predstavlja činjenica da su u našoj zemlji istrošene ne samo materijalne već i psihološke rezerve. Od žena koje su tokom devedesetih godina pravile tzv. ratne kolače, išle u Mađarsku da bi nahranile porodicu i pretvarale se u finansijske virtuoze, sve češće čujem izjave tipa ’ne mogu da zamislim da kroz to ponovo prolazim’. Mnogi će na gubitak posla reagovati depresijom, a depresija je najgora moguća reakcija na ovu situaciju, jer mogućnost gubitka posla zahteva pojačanu životnu aktivnost. Ako se tokom devedesetih godina na ulicama prodavao benzin, plašim se da će se sada na tezgama prodavati bensedin”, upozorava Vlajkovićeva.

Ona objašnjava da u rečniku ekonomskih termina gubitak posla označava gubitak materijalne sigurnosti, ali na psihološkom planu otkaz je sinonim za gubitak samopouzdanja, samopoštovanja i osećanja sigurnosti, a ova osećanja čine „karijatide” mentalnog zdravlja. Vlajkovićeva procenjuje da se u psihološko najnezavidnijoj poziciji nalaze oni koji su tokom devedesetih godina imali trideset ili četrdeset godina, osnivali porodicu i borili se za njihov biološki opstanak. Oni se danas nalaze na pragu trećeg životnog doba i prvi su u „redu” za otkaz – njih svaki privatnik želi da se otarasi. Međutim, oni i dalje nose porodicu na svojim plećima – brinu o deci na školovanju i o roditeljima koji teškom mukom hramlju kroz starost.

Socijalne analize iz devedesetih godina potvrđuju da se slabiji pol jače i uspešnije borio sa krizom i nemaštinom, a naša sagovornica ističe da su žene manje traumatično prihvatale gubitak posla jer je težište njihove samoaktuelizacije porodica. „Zbog toga ženama nije bilo teško da rade bilo koji posao da bi zadovoljile osnovne i proširene potrebe svoje dece – doktorke su spremale stanove, profesorke su radile kao bebisiterke, a žene inženjeri su na tezgama prodavale kinesku robu. Muškarci su hteli da rade – ali isključivo posao u svojoj struci, jer slika o sebi koju muškarac ima uključuje profesionalnu afirmaciju. Kada se žena nađe u kriznoj situaciji ili na životnoj ’ili – ili’ klackalici, ona uvek prednost daje opstanku porodice, a to su potvrdile i krizne devedesete”, ističe Vlajkovićeva.

Iako je odgovor na pitanje – ko u rukama drži najmoćniji psihološki štit i mač za borbu sa nepodnošljivim osećanjem bespomoćnosti koja nastaje posle gubitka posla – veoma individualan, Vlajkovićeva kaže da će gubitak posla u psihološkom i socijalnom smislu najbolje podneti osobe koje žive na socijalnim marginama – oni i u prethodnoj krizi nisu imali problem da švercuju hranu, preprodaju benzin i bonove i bave se sivom ekonomijom. Otkaz će najteže podneti osobe koje uživaju u udobnosti srednje klase, provlače plastične kartice u hipermarketima i otplaćuju kredite za stan, kola, letovanja, zimovanja i školovanje dece.