KAKO POBEDITI LEVIJATANA

Nema poslednjih decenija predsednika SAD koji je mogao da izbegne Bliskom istoku, bilo da je pokušavao da razreši najduži konflikt savremenog doba, bilo da mu je doprinosio. Šta bi u regionu mogao da uradi novoizabrani 44. šef Bele kuće?

Barak Obama retorički se distancirao od arogantnog, pompeznog i totalitarnog rečnika administracije Džordža V. Buša. Novi kredo „Da, mi možemo“, pretvara se u novootkriveno verovanje u iskonske vrednosti američkog društva, uz isticanje starog ubeđenja da su SAD nekako predodređene da menjaju svet.

Iako kritikovan zbog nedostatka iskustva oko pitanja spoljne politike i nacionalne bezbednosti, Obama je na mnogo načina u govorima pokazao da je veći internacionalista nego što je to bio Buš pre nego što je teror zasuo Ameriku 11. septembra 2001. Ovaj retorički zaokret obnovio je optimizam i ključan je za suočavanje sa „iračkim sindromom“ koji poslednjih godina pritiska Ameriku i svet.

Zaokret je istovremeno preduslov obnove pogubljenog moralnog autoriteta SAD u međunarodnoj politici. „Obama faktor“ mogao bi da zaleči rane koje su Americi naneli neokonzervativci katastrofom u Iraku i sve opasnijim strateškim promašajima po Avganistanu.

Šta kada obavi te projekte na način na koji je obećao? Nisu usamljena strahovanja, čitam po raznim novinama autora iz Trećeg sveta, da bi u realizaciji američkih strateških interesa i Obama mogao da završi kao gospodar koji nije spreman da se odrekne motke u rukama. Recimo u slučaju Irana.

Režim u Teheranu biće prvi ozbiljan test spoljne politike nove administracije. Uprkos ratoborne i ljutite retorike tvrdog krila iranske teokratije i politike, sasvim saobražene američkim uzorima, raste uverenje da Iran diplomatskim putem može da prihvati „američki faktor“ u svetu a da pri tom ne zapostavi sopstvene strateške interese. Može li Obama?

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad teško da je osoba ovakve misije, ali upravo je on Obami poslao čestitku sasvim neuobičajenu za praksu oštre konfrontacije koja karakteriše odnose dve zemlje od vremena islamske revolucije 1979. Da li je se došlo do saznanja da približavanje „velikoj satani“ može da ostvari samo neko s potvrđeno čvrstim renomeom Ahmadinežada i da takve zaokrete ne treba prepuštati iranskim reformistima kakav je devedesetih bio predsednik Mohamad Hatami koga je desnica rastrgla zbog „izdaje“ Homeinijevih ideala?

Da li je to izraz konsenzusa unutar Islamske Republike da je obnova diplomatske saradnje dobrodošla, da će Iran ispuniti obećanje vrhovnog vođe ajatolaha Hamneija da je Teheran spreman da razgovara sa svakim američkim predsednikom sem Buša?

Nije na kolumnisti da prorokuje ili savetuje, ali uveren sam da mnogi Evropljani, Arapi, muslimani, Kubanci ili Venecuelanci s nestrpljenjem očekuju Obamin odgovor na izazove savremenog sveta. Na Obami je da pokaže da je sposoban da pobedi Levijatana koji je žario svetom. Da je u stanju da suštinski raščisti s Bušovom mitologijom.

Gde god da pogleda po Bliskom istoku, Obama može da vidi samo probleme: fragmentisani Irak u ratu, osnaženi arherival Iran, haotični Liban, podeljeni Palestinci i zaključan mirovni proces sa Izraelom, neposustali terorizam, uvek sumnjiva Sirija.

Sirija se posle osam mračnih godina u odnosima Vašingtona i Damaska – tokom kojih je Buš koristio sva sredstva, od ekonomskih sankcija do političkog pritiska kako bi izolovao vlast predsednika Bašara el-Asada – obradovala Obami.

Od novog predsednika sada zavisi da li će Asad biti uticajni mirotvorac ili moćni začin sukoba. Ukoliko Vašington želi nastavak rata protiv terorizma, traži časno izvlačenje iz Iraka, nada se stabilnom i ujedinjenom Libanu i podržava sveobuhvatno izraelsko-arapsko rešenje, moraće da menja politiku prema Damasku.

Ništa manje ozbiljan izazov čeka novog predsednika na izraelsko-palestinskom poligonu. Kada 20. januara bude ušao u Belu kuću doneće nova strahovanja. Ovoga puta više Izraelcima nego Palestincima.

Bez obzira na dosije o podršci Izraelu tokom glasanja u Senatu, bez obzira na sve izjave hrabrenja strateškog saveznika ili na činjenicu da je letos Izrael uključio u svoju mini turu, Izraelci su, kao i znatan deo američkih Jevreja, sve vreme bili više naklonjeni republikancu Džonu Mekejnu.

Odgovor ove neuobičajene sumnje u kandidata demokrata je jednostavan: Obamino poreklo, njegovo arapsko srednje ime i boja kože. Brzo je identifikovan s Trećim svetom, a to podrazumeva sa iskonskom željom da se suprotstavi ugnjetavanju i okupaciji, da podrži borbu za nacionalno oslobođenje. Nema potrebe trošiti mnogo reči: to su stavovi kritični prema Izraelu i okupaciji palestinske zemlje.

Kada se tome ponovo doda Obamina proklamovana želja da prekine s Bušovom politikom kako bi Americi povratio popularnost, to bi značilo i udaljavanje od politike prevelike bliskosti Izraelu zbog čega su Buša podjednako kritikovali evropski saveznici i Arapi.

Sve se dodatno komplikuje očitim zaokretom izraelskog biračkog tela ka desnici i realnoj mogućnost da njen šampion, Benjamin Netanjahu, na izborima 10. februara, ponovo dobije premijersku fotelju.

Obama se, istina, već obećao projektu izraelsko-palestinskog mira i ne namerava da odustane od Bušovog rešenja stvaranja dve države. To podrazumeva da bi lako mogao da dođe u sukob s Netanjahuom koji odbija pregovore o konačnom rešenju i insistira na teritorijalnom statusu kvo.

Za razliku od Buša, teško je pretpostaviti da bi Obama ohrabrivao Izrael na nepopularnu upotrebu sile koja je uvek nanosila štetu imidžu Izraela kao jedine demokratije regiona. Teško da bi dopustio blokadu pojasa Gaze kojom vlada radikalni, ali od naroda izabrani Hamas.

Za razliku od Buša, koji je podržao izraelsko izvlačenje iz Gaze ali dopuštao Izraelcima da grade nova jevrejska naselja u područjima unutar problematičnog Zida razdvajanja, od Obame se očekuje da bude otporniji prema novim naseljenicima Zapadne obale, posebno projektu E1 pored Jerusalima.

U američko-izarelskim odnosima i te kako su važni Iran i Sirija. Uprkos upozoravanja na „egzistencijalne pretnje“ sadržane u Ahmadinežadovim vitriolskim izjavama da „Izrael treba da nestane“, unutar izraelskog establišmenta narasta saglasnost da rešenje nije u bombardovanju spornih iranskih nuklearnih postrojenja, čak i ako časovnik kuca „vreme bez povratka“ za godinu ili dve.

Obamina nagoveštena spremnost da pregovara u Izraelu se tumači kao znak slabosti prema teroristima, čak i kao mirenje s nuklearnim statusom Irana. Obamino eventualno uklanjanje Bušove averzije prema direktnim pregovorima Izraela i Sirije u suprotnosti je s Netanjahuovim „definitivno ne“ povratku Golana.

Zabrinuta je i izraelska politička levica, koja je pozdravila Obamu nadajući se obnovljenom američkom angažmanu u posustalom mirovnom procesu. Strahuje se da novi stanar Bele kuće, pre svega zbog akutnih problema s domaćom ekonomijom, neće imati ni energije ni interesa – pa bi upuštanje problema moglo da vodi nekom novom sukobu Izraela i Arapa.

Upravo sprečavanje rata na Bliskom istoku i prevođenje akutne krize na teren diplomatije biće regionalni test Obamine politike. Neki njegovi prethodnici u tome su bili uspešni: Ajzenhauer posle Sueckog rata 1956, Nikson posle rata 1973, Buš Stariji uoči Zalivskog rata 1991, Buš Mlađi bio je fijasko: posle invazije Iraka 2003. propao je projekat regionalnog mira. Ostao je samo rat.

I dok se Izrael priprema na novu rundu sukoba s palestinskim Hamasom, libanskim hezbolasima, Iranom i Sirijom, uveren sam da ni Obama neće uspeti da utekne krizi Bliskog istoka.