Milina, brate, milina

Brate, Vuče Karadžiću, mislim, ovo-ono, totalna smaračina... Ne razumeš, a?! E, pa i mi se ovde sve manje razumemo, šta da ti radim.

Ali, ukoliko zaista postoji raj, a ti kroz neko njegovo prozorče gledaš na nas, molim te zažmuri i stavi vatu u uši, dok ovo ne prođe...

Kako šta, brate, Vuče, tebra?! Pa, ovo kuliranje... Jezički smor, cimanje, bedak...

Mis’im, svojim životnim delom si zamalo upropastio naše živote, ali provalili smo te, Vuče, munjo, i prozreli tvoje kukavičje jaje od 30 slova, one fore s rečnicima od po dvadeset i nešto hiljada reči, baticu Filipa Višnjića, epiku, liriku i ostali haos i trens...

Nas si hteo da moširaš (prevariš, je li)?! Đani (vidi) sad kako „normalno” funkcionišemo i sa upola manje slova i tri puta manje reči?.. Frka, a?!

– Kako, verovatno se pitaš gledajući zbunjeno u Dositeja, Lukijana i Kopitara?! Lako, matori, lako. Batalili smo zaludno čitanje knjiga, zaboravili na normalnu međuljudsku komunikaciju, jedni drugima umnogome postali dušmani i da vidiš kako je sve došlo na svoje...

Decu da nam čuješ – milina, brate, milina. Mumlaju, a sve se razumeju.

U njihovoj interpretaciji bi „Na Drini ćuprija” stala na tri strane, sa sve predgovorom, pogovorom i beleškom o autoru.

– Sigde?

– E’o!

– Šljakaš ćupriju?

– Aaaa, fizikalija, bedak!

– Loš ti fazon, Mehmed pašo... Zipa (pazi ) da ne rokneš u Drinu, ahahahaha...

Kraj!

Deca danas angažovano bleje kod konja, idu na fuka, kreativno sanjare o velikoj lovi i mudro izbegavaju rad. Jer,to što je stvorilo čoveka lako može i da ga uništi – zato, vozdra (zdravo) rad!

Osim, naravno, ako nije neki menadžerski, konsalting, ili pablik rilejšn, ali sumnjam da razumeš šta hoću da ti žemka (kažem).

Cenim da si me pratio, ili što instant elokventna omladina kaže: „ispoštovao” do onog „brate, Vuče”, s početka teksta...

Elem, iliti, đido loma mova (dođi malo vamo), u principu je tvoja sreća što nisi danas ovde, inače, zna se – sklekovi za kaznu na sred Trga Republike! Po dva za svako slovo, al’ da paziš da ti fesić ne padne s glave...

Jednostavno, brate Vule, Vuki, koliko si bio neshvaćen u svoje vreme, ništa bolje sreće nisi ni u ovo naše nevreme.

Ako ti je za utehu, poruči slavnim pesnicima i ostaloj književnoj bratiji da se nemaju zbog čega zadovoljno smeškat. Čitamo samo jelovnike, karte pića, SMS poruke i tikete sportskih kladionica!

Pretpostavljam da do vas ne stiže ova naša beogradska štampa (mada je distribucija, kažu, uznapredovala), neka skorašnja istraživanja vele da 50 odsto ovdašnjih srednjoškolaca nije knjigu uzelo u ruke, 20 odsto redovno čita ponešto, dok onaj resto uglas odgovara da su im omiljena štiva: Ana Karenjina i „nešto od Dostojevskog” (to valjda ostavljaju na slobodnu volju anketaru da dopiše?!)...

Da te ne lažem, ali čini mi se da je na nedavno završenom Sajmu knjiga najprodavanija bila pljeskavica...

Najveći živi pesnici sabrani su u nekoliko zabavno-muzičkih emisija takmičarskog karaktera, u izvođenju pojaca i pripovedača koji vikendom, uglavnom, opismenjuju iseljeništvo po zapadnoj Evropi, pa nam u dva redovna i nekoliko repriznih termina ushićeno pričaju o tome... Doživeli su da ih prevode na mnoge svetske jezike, a ponajviše – na srpski...

A, što se tvog, gorepomenutog, pajtosa, Filipa Višnjića, tiče, verovatno bi danas sedeo negde na stepeništu podzemnog prolaza na Zelenom vencu i za nekog gazdu sabirao sitninu?

Što, opet, i nije tako loše, s obzirom da bi ti stajao u gradskom prevozu, brate. Džaba štula, džaba sedi brci: ko pre stolici – njegova stolica... Imao si u nekoj zbirci i tu poslovicu, zar ne?!

Eto, toliko od mene bata Vuče. Aj sad vozdra i pozdravi bata Gošanje (Njegoša).

I, da, ako ste za neku blejku – cimnite, pa se đanimo ko’ konja...