Lepota koja zaustavlja

Na putu koji vodi pored škola postavljeni su znaci koji obaveštavaju da treba usporiti vozilo: „Pazi škola” i ograničenje brzine. Postavljeni su i ležeći policajci, ispupčenja koja primoravaju vozače da smanje brzinu. Nažalost, i pored toga dešavaju se udesi. Ima mesta gde ograničenja nisu potrebna, gde sama škola izgledom privlači pažnju tako da vozač smanji brzinu.

Potpisnik ovih redova zaustavio je kola, izašao i fotografisao jednu od takvih škola. OŠ „Jezdimir Tripković Latvica”, pored puta Arilje–Divljaka, u tmurnom danu je sjala lepotom. Okrečena, bez ijednog grafita i žvrljotina kakve škole u gradskim sredinama imaju, zračila je toplinom. U prozorima škole saksije sa cvećem. Slika priziva izglede domaćinskih kuća gde se zna red, kao i stihove pesme „Kuće male krečene u belo takvo nam je nekad bilo selo...” Takva je ova i škole u ariljskoj opštini. Podstiču na sećanje kad je sve bilo drukčije.

Škola je druga kuća. Kuća znanja, koja vaspitava one koji će sutra biti ljudi. Koji će stvarati i voditi državu. Škola je budućnost, kao što je selo temelj i snaga države. S ponosom se sećam prvog učitelja, pisanja križuljom, čuda zvanog penkala. Dobitnica, knjiga za odlično učenje i primerno vladanje. O tome kako se knjiga čuvala i nasleđivala. Kako su se stvarale školske biblioteke.

Bilo je to „bogato siromaštvo”, a „najlepše je đačko doba” se ne zaboravlja. Ni stihovi „Znanje je svetlost, znanje je moć, učite, deco, dan i noć”. Deca rođena na selu znaju kako se zarađuje, jer od malih nogu pomažu i rade s roditeljima. Imaju radnu naviku koja ih prati kroz život. Zato je njihov odnos prema imovini, školi, učiteljima drugačiji. Ona donose svežinu i u gradsku sredinu kad pođu na dalje školovanje. Svojevremeno profesor S. B. u razgovoru reče da na univerzitetu promene gotovo hiljadu stolica. Toliko na prvoj godini polome novi akademci?! Budući rukovodioci, političari, uzori... Može li se išta povodom toga reći?

Gradske škole se više puta kreče, a te pare trebalo bi da se utroše na druge stvari. O ceni sprejeva da ne govorim. O izgubljenom vremenu još manje.

Zašto je danas školstvo – stub države u ovakvom stanju? Problem(i) plate, udžbenika koji se štampaju na skupom papiru – kundstruku? Zašto deca nose rančeve teže od sebe? Zašto se ne čuju učitelji, već samo kada, kako narodna kaže, „puknu trpila” i „do nokata dogori”?

S poštovanjem izgovaram reč – Učitelj. Dok god sam sretao moje učitelje bio sam učtiv i đak. Male plate u prosveti su slika države. Letos, na niškoj pijaci mlada učiteljica pomaže ocu da prodaje lubenice. „Volela sam da budem učiteljica”, kaže, „sada su sela bez žitelja, škole nemaju đaka.” Ona privremeno radi u trafici.

Koliko prosvetnih radnika leti radi u malinjacima? U Japanu Učitelj u ima platu kao ministar. Ima diplomatski imunitet. Ima... Dositej Obradović prvi popečitelj prosvete u Srbiji i tvorac svečane pesme „Vostani Serbije”, davno je poručio: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce”.

Šta može danas da poruči ministarka prosvete?

Miroslav Todorović,
književnik, član Slovenske akademije književnosti i umetnosti, Trešnjevica