Ključevi Bele kuće

Populistički vešto kombinujući istančan instinkt za politiku, nezadovoljstvo birača stanjem u zemlji posle četiri godine vladavine demokrata, strah od ilegalne imigracije i „neprijatelja iznutra”, vojničku disciplinu svojih lojalista, neobuzdanu narcisoidnu samohvalu, talenat rijaliti šoumena vitriolske, ali i konfuzne retorike, platformu „Iks” najbogatijeg čoveka sveta, mržnju prema slobodi medija, dezinformacije i laži, brutalne i mizogine uvrede, Donald Tramp se ponovo useljava u Belu kuću kao 47. predsednik Sjedinjenih Država.

Potpredsednica Kamala Haris, bivša tužiteljka Kalifornije, nije uspela da se izbori s konzervativnim populistom, prvim predsednikom posle 120 godina koji se vratio na vlast pošto je prethodno izgubio izbore, njujorškim milijarderom koji je sa 78 godina postao najstariji ikada izabrani glavnokomandujući, ali i prvi iza koga su 91 krivično delo i 34 osuđujuće presude.

Ništa tokom ovih sasvim jedinstvenih izbora između dve vizije Amerike i sveta nije išlo glatko. Malo šta je bilo predvidljivo – kako su pokazali istraživači javnog mnjenja ponavljajući grešku iz 2016, kad su potcenili Trampa.

Kako se dogodilo da iznenađujuće ubedljivo trijumfuje republikanac čiji učinak na kraju mandata nije odobravalo dvoje od troje Amerikanaca? Kako je izašao iz izolacije bivšeg predsednika koji je ometao mirnu tranziciju vlasti 2020? Kako je tako visoko dogurao kada događaju na kojem je krajem 2022. najavio nominaciju nije prisustvovao nijedan važan republikanac?

Opisivan od protivnika kao pretnja demokratiji i kao „američki Hitler”, Tramp je uspeo da zadrži punu kontrolu svoje stranke, koju je do te mere disciplinovao da ona ne lični na Dobru staru partiju (GOP) iz vremena Ronalda Regana. Njegova neskrivena autoritarnost s diktatorskim primesama alarmirala je milione Amerikanaca, uključujući i neke njegove bivše saradnike koji ga opisuju kao opasnog i nestabilnog, ali nije uplašila njegove birače, koji su osuđenog kriminalca, serijskog lažova i rasističkog demagoga izabrali – baš zbog svega toga.

Liberalne vrednosti su ugrožene, Amerika je otišla udesno, što je globalni trend, ali decenijama nije bila tako podeljena i opasno polarizovana politički, rasno, kulturološki, obrazovno, po rodnim i starosnim linijama. Za stanje demokratije zabrinuto je 81 odsto pristalica Harisove, a tek 17 procenata trampovaca.

Pokazalo se da su birači još pre septembra odabrali za koga će glasati, bez obzira na poruke koje su čuli tokom kampanje: glasali su po partijskoj sklonosti bez obzira na sve. Tek će se pokazati koliko je opasna Mažino linija koja deli naciju.

Tramp je neočekivano uspešnim finišom uspeo da nadoknadi mali zaostatak od vremena kada se Džozef Bajden povukao iz trke koju je preuzela Harisova i da napravi prodore na biračku teritoriju koju tradicionalno drže demokrate: Afroamerikanaca, Latinosa, američkih Arapa, muslimana i Jevreja. Na kraju trke imao je prednost oko svih važnijih tema – sem demokratije i abortusa.

Obezbedio je drugi mandat pre svega zahvaljujući glasovima belih, slabije obrazovanih i ruralnih Amerikanaca i muškaraca koji su sprečili da prvi put u istoriji posle 248 godina Amerika za predsednika dobije ženu, obojenog imigrantskog porekla.

Ovo su posle pola veka bili prvi izbori na kojima je ključno pitanje više od polovine birača glasilo: Koliko košta roba u supermarketima? Tokom poslednje četiri godine te cene su skočile 22 procenta. Iako je inflacija oborena, obezbeđen rast i ostvarena visoka zaposlenost, birači su više verovali da Tramp može uspešnije da poboljša stanje ekonomije, iako mnogi i danas smatraju da Harisova više brine o smanjenju troškova stanovanja koji su skočili za 28 procenata, brige za decu ili izdavanja recepata za lekove.

Kako je gospođa Haris urušila kampanju koja je briljantno počela paničnim povlačenjem Džozefa Bajdena krajem jula, a posle 107 dana se završila neočekivano ubedljivim porazom u Pojasu rđe i Pojasu sunca sedam „prevrtljivih” saveznih država koje su odlučivale pobednika? Kako je izgubila kad je posle jedinog TV duela s Trampom u septembru obezbedila prednost i za samo tri meseca prikupila rekordnu milijardu dolara od donora?

Kad je reč o privredi, nije bila ubedljiva. Tramp je obećao drastične poteze u vezi s ilegalnom imigracijom, deportovanjem 10–15 miliona ljudi, a ona nije imala konzistentan plan iako je zaokrenula udesno – čime je razočarala deo liberalne mlade i obrazovane Amerike. Glavni adut Harisove – pitanje legalizacije abortusa na federalnom nivou – doneo joj je većinsku podršku žena, više obojenih nego belih, ali je istovremeno odbio muške birače.

Suviše je vremena potrošila da bi objasnila zašto je Tramp neodgovarajuća ličnost za predsednika, a premalo da bi poslala jasnu poruku šta bi ona uradila bolje. To što je, nasuprot Trampovoj listi neprijatelja, ponudila listu zadataka lepo je zvučalo, ali je bilo suviše opšte.

Propustila je da se dovoljno ogradi od nepopularne Bajdenove politike koja je dovela do toga da 72 odsto Amerikanaca misli da zemlja ne ide u pravom pravcu. Upitana pre mesec dana da li bi uradila išta drukčije od svog šefa tokom protekle četiri godine, na užas svojih savetnika i na radost rivala odgovorila je: „Nema takve stvari koja mi pada na pamet.”

Kasnije je tvrdila da njena administracija ne bi bila kontinuitet Bajdenove, ali strateška šteta je načinjena. Nije reagovala kad je u samom finišu kampanje, odgovarajući na izjavu jednog Trampovog sledbenika da je Portoriko „ploveće ostrvo smeća”, Bajden izjavio da su Trampove pristalice „jedino smeće” koje vidi.

Jedan neugodan scenario Trampovom pobedom je ipak izbegnut: ponavljanje 6. januara 2021, kad je Tramp, nespreman da prizna Bajdenovu pobedu, svoje pristalice ohrabrio da krenu u rušilački upad u zgradu Kongresa. Takva skripta pripremio je i uoči ovih izbora. Nijednom nije potvrdio da će priznati rezultate, a svojim biračima je poručio da može da izgubi jedino ukoliko izbori ponovo budu pokradeni.

Nije isključio mogućnost novih nereda, od čega je strahovalo sedam od deset ispitanih Amerikanaca. Čak četvrtina je pominjala mogućnost izbijanja građanskog rata u kojem se, za razliku od onog otpočetog 1860, ne bi sukobile vojske Severa i Juga, već dobro naoružani građani. Haosa neće biti. Demokrate su ispunile očekivanja 80 odsto Amerikanaca i prihvatile poraz.

Sada predstoji veliko „isušivanje vašingtonske močvare”. Sledi Trampova osveta za „progone” kojima je poslednjih godina bio izložen „više nego veštice iz Salema”. Biće masovnih istraga i hapšenja. Više od 50.000 službenika javne administracije i tužilaštva zameniće Trampovi lojalisti. Bivšoj republikanskoj poslanici Liz Čejni, ćerki Dika Čejnija, potpredsednika kod Džordža V. Buša, poručio je da je čeka „devet pušaka uperenih u lice” zbog podrške Kamali Haris.

Donald Tramp je obećao da će od 20. januara biti „diktator” koji očekuje „ekstremnu moć”. Podeljena Amerika je bez jasnog puta ka nacionalnom pomirenju, a s poslovično nepredvidljivim novim-starim predsednikom ulazi u eru političkih neizvesnosti. SAD neće postati autokratija preko noći, ali demokratija nazaduje.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista