Zašto volim Srbe

„Otkako je počeo rat 1914. ja sam bio u Srbiji, sa Srbima.” Ovim rečima, dr Arčibald Rajs počinje tekst iz 1916. godine, koji je na traženje uprave almanaha „Prosveta” napisao na Solunskom frontu. Gledao je Srbe u nesreći, a u nesreći se najbolje pokazuju i prave mane i prave vrline naroda, pa piše da se našao „u jednom demokratskom narodu koji je za svoju otadžbinu dao sve, vodeći tri vrlo teška rata, a nedostajalo mu je najpotrebnijih stvari. Ti ponosni seljaci nisu žalili, nego su se borili sa čudesnim poletom i junaštvom, protiv neprijatelja mnogo jačeg nego što su oni. Pobede na Ceru, Jadru, Rudniku i Kolubari bile su posledice „divnog moralnog stanja kod onih o kojima je u Evropi odavno vladalo pogrešno mišljenje. Video je, zapisuje, srpskog vojnika – seljaka u borbama.

„Žestok i borben u boju, on bi postao mek kao jagnje pred protivnikom kada ga pobedi, delio s njim poslednji komad hleba. Za vreme borbe oko Bitolja (1916), jedan saveznički oficir čudio se koliko se srpski ratnici brinu oko švapskih zarobljenika, koji su bili sasvim mladi. ’Zar ne vidiš’, rekao mu je jedan stari vojnik, ’da su to deca koja nisu odgovorna za ovaj rat. Pa, onda oni imaju majke, koje plaču i čeznu za njima’. Srpski narod zna za samilost i takav je u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam puta i sam gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, srpski vojnici bi im davali poslednje parče hleba iz džepa”, svedočio je Švajcarac, dr Rodolfo Arčibald Rajs, koji se, iako oslobođen vojne obaveze u svojoj zemlji, zbog srčane mane, odaziva pozivu Srpska vlade da kao poznati naučnik i kriminolog iz neutralne zemlje utvrdi kršenje međunarodnih konvencija i zločine okupatora.

„Srbija je stradala kao ikoja druga zemlja. Četiri puta su njeni neprijatelji, uviđajući kako je ona opasan protivnik, pokušavali da s njom zaključe odvojeni mir. Četiri puta odbila je ta mala ponosna zemlja i najpovoljnije ponude, odlučno. Zemlja Karađorđevića skupo je platila ovu vernost zadatoj reči. Napadnuta neuporedivo jačim silama... ona je bila sva pregažena, ali se njena vojska i mnogo njene dece spasilo kroz opake albanske planine. Poslednja skupština u Nišu rastala se izjavom: ’Volimo smrt nego sramotu! Okupirali su srpsku zemlju, ali srpski narod pobedili nisu’”, piše Rajs, koji je i sa srpskom vojskom i izbeglicama odstupio preko Albanije i pohitao u Švajcarsku da obavesti svet šta se zbiva u Srbiji.

Čitaoca dalje izveštava da posle tog sloma, isterani iz otadžbine, odvojeni od onih koje su ostavili pod krvavim neprijateljem, šumadijski, dunavski, timočki, moravski, drinski i vardarski ratnici opet su jurnuli na protivnika, i u, kako navodi, epskim bitkama, povratili deo od one zemlje koju neprijatelj beše ugrabio. Kaže, nema sumnje da će se za kratko vreme sva Srbija očistiti od onih što izgubiše svoju čast u ovom ratu.

„Ja sam video i još gledam ove vojske osvetnice. Znam, to je poslednja srpska omladina. Pa opet, ona nije ni časa čekala da prva na sebe primi strašni udarac Bugaro-Švaba. Da li se u savezničkim zemljama vodi dovoljno računa o toj žrtvi? Bilo kako bilo, Srbi su dali vascelom svetu jedinstven primer po kome će se ovaj mali narod smatrati pred istorijom kao vrlo velik… Malo je bilo pre rata onih koji su pravedno cenili Srbiju. Ja sebi laskam da sam bio u tome malom broju. Trebalo je, eto, da dođu sve one nevolje koje je ona junački podnela, pa da joj priznaju ono mesto koje joj pripada. Eto zašto ja volim Srbe!”

Ovim pokličem završava dr Rodolf Arčibald Rajs članak iz 1914. objavljen u časopisu „Prosveta”, tek sedam godina kasnije. Bio je to jedan od mnogih tekstova s odličnim prijemom kod čitalaca u neutralnim zemljama i Francuskoj, doprinoseći prodoru istine o stradanju Srbije. A kao osvedočenog, nesebičnog i iskrenog prijatelja, Srbi do danas prepoznaju i spominju dr Rajsa po porukama i poukama koje im je ostavio u jednom drugom napisu, u svom političkom testamentu – „Čujte, Srbi”.