Roman ispričan jezikom palačinki, pornografije i bola

Nagrađivani danski pisac i novinar Jens-Martin Eriksen, koji odlično poznaje prilike na Balkanu (pisao je sa Frederikom Stjernfeltom o dramatičnim godinama srpske politike, kulturi, multikulturalizmu i ideologiji), čest je gost Beograda, a našoj publici poznat je i po romanu „Beli konopac za Filipa Deprea”, prvom u svetskoj književnosti koji se bavio temom trgovine ljudskim organima na Kosovu i Metohiji.

Jens-Martin Eriksen u svoj prethodni, kod nas prevedeni distopijski roman o propasti Danske „Helter skelter” na satiričan način uključuje lik Radovana Karadžića, Handkea, ali i Crvenu zvezdu, koja igra meč sa FK Kopenhagen. Pored ostalog, Eriksena znamo i po romanu „Nani”, ali, sada je pred nama njegovo novo delo „Noć je zemljina senka” (u izdanju „Nove Artije”), manje politički od navedenih romana, a više ličan na način „danskog Amarkorda”. To je priča o odrastanju u skrajnutom delu Danske sredinom prošlog veka, gde težak život stvara pun krug od bola do uživanja, i gde u okrutnim okolnostima stasava jedan budući etičar i tragač za istinom... Jens-Martin Eriksen predstaviće roman „Noć je zemljina senka” u utorak 12. novembra, od 19 časova, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, uz Predraga Crnkovića. O ovoj svojoj prozi ističe sledeće:

– Pokrenulo me je nešto apsolutno suprotno političkom. Pročitao sam čitulju u novinama posvećenu preminulom američkom pevaču Ričiju Valensu. Bio je poznat kao jedan od izvođača pesme „Tell Laura I Love Her”, svojevrsnog hita iz 1960. godine. Mislim da sam je prvi put čuo godinu dana kasnije, kao šestogodišnjak, i neizmerno me je impresionirala ova čudna i morbidna ljubavna pesma. Podseća na seriju Dejvida Linča „Tvin Piks” kao neobična mešavina svete ljubavi, čistote i želje za smrću. Ali po svemu odiše seksom, iako se on nigde otvoreno ne pominje. Sve ovo razumeo sam još kao dečak, ali naravno, tada još nisam umeo da verbalizujem te aspekte kompozicije. Prepoznao sam ih kada sam počeo da pišem o ovoj pesmi, postajući emotivan i zbog čitulje koju sam pročitao. Tada mi se vratio čitav ovaj zakopani svet prošlosti, u situacijama iz nekog drugog sveta. Moj roman govori o zastrašenosti, ali i moćnoj privlačnosti seksa za grupu radoznalih dečaka koji otkrivaju deo tajne o životu, misleći da ga odrasli skrivaju od njih. Sve je to povezano sa misterijom smrti i jednom zaista demonskom silom – kaže Eriksen.

Sećanje može da bude varljivo i podložno naknadnim asocijacijama, međutim, da li je prošlost po sebi manje „politička”, budući da je deo nostalgičnog pogleda na svet. Jens-Martin Eriksen objašnjava ove okolnosti na sledeći način:

– Kada pokušavate da kopate po sećanju, sopstvenom bolu i radostima, i kada sve groteskne slučajeve prošlosti posmatrate iz perspektive deteta, propuštene kroz vizuru odraslog čoveka, svet i univerzum romana odražen je na mnogo suštinskiji način nego što bi bio u političkom romanu. Političko je za odrasle teoretičare zavere i posesivne kolekcionare špijunskih romana. To nije priča mog romana, koji progovara univerzalnim jezikom palačinki, pornografije i bola. Prošli put kada sam bio u Srbiji, a bio sam stotinu puta, pročitao sam knjigu srpske istoričarke Radine Vučetić pod naslovom „Koka-kola socijalizam”, fascinantnu priču i analizu Titove geopolitičke igre tokom hladnog rata, kada je Jugoslavija postala kulturno amerikanizovana, kao i moja domovina. Bilo je to veliko vreme američke popularne kulture i prodora avangardne umetnosti u Evropu – apstrakcija Džeksona Poloka, rokenrola, bi-bap džeza, i američkih filmova koji su nas preplavili kao veliki talas iz udaljene, bajkovite, zemlje. Moj roman govori o dečačkim iskustvima, proživljenim kroz filmove i muziku, a ponikao je iz jedne surove stvarnosti radničkog geta onoga vremena.

O svom odrastanju u neidiličnom delu Danske, tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, Jens-Martin Eriksen kaže:

– Odrastao sam u getu niže klase do šeste godine i polaska u školu, što opisujem kroz najčudniju i najgroteskniju realnost, propuštenu kroz moje sećanje i um. Ali za dete ne postoji politika, samo realnost. U getu ljudi se osećaju stigmatizovanima nesvesno i ne žele da se susreću sa ljudima izvan svoje sredine. Niko nije mogao da priđe našem susedstvu, a da nije dobio batine. Tu mislim na drugu decu. To je primetno u današnjim etničkim getoima. U mom sećanju, to je i magični svet sa druge strane planete, prepun homofobije i mržnje prema onima koji su drugačiji. Bili smo pravi brđani. Odrastao sam na mestu koje je ličilo na američki park prikolica, samo bez tih prikolica. Pokušao sam da budem iskren prema svemu što sam iskusio, što se pokazuje na groteskan i urnebesno smešan način. Kao što bi rekao Samjuel Beket, kada su u govnima do guše ne možeš ništa drugo da radiš osim da pevaš! A kao dete – pevaš! Ne razumeš bedu i siromaštvo. Kada se piše o tom životu zakopanom negde u prošlosti, kritička perspektiva je moguća, ali bez sentimentalnosti – kaže Eriksen.

Uprkos teškoćama, bedi i neukosti sredine, da li je ipak moguće postupati na način koji bi mogao da postane opšta zakonitost, onako kako je Kant formulisao kategorički imperativ, pitanje je za našeg sagovornika. Jens-Martin Eriksen smatra:

– Mislim da bi svako društvo danas opstalo ako bi sledilo ovu maksimu. Inače, naša društva biće uništena korupcijom i nasiljem. Ali tragedija niže klase je što ne razume Imanuela Kanta, nikada ga nije čitala. Ljudi sa dna nemaju pojma o moralnom načelu koje spominjete, žive u moralnoj divljini, dakle, bez morala. Kao i ljudi u mom romanu. Bili smo izgubljeni bez Imanuela Kanta, to je definicija siromaštva. Bilo koje društvo, bilo gde, koje ne razume Kanta upropašćeno je!