Novi prilozi biografiji Donalda Trampa

Vrlo često istorijska distanca menja percepciju događaja i opažanja o ličnostima koje su imali savremenici. Izreka „istorija je učiteljica života” odnosi se i na tu longitudinalnu vremensku dimenziju. Nakon velike druge pobede predsednika Trampa, u vrtlogu razmišljanja o dnevnopolitičkim i kratkoročnim implikacijama, počela je stidljivo da mi se mota po glavi jedna šira tema. Tema koja je, moram da priznam, u početku zvučala kao naučna fantastika ili čak jeres, ali me je intelektualna radoznalost naterala da preispitam uvrežena mišljenja intelektualnih elita.

U nezahvalnom zadatku da iz ugla današnjice projektujem kako bi ovaj prelomni trenutak u američkoj politici mogao da bude percipiran za mnogo godina i pokušam da odgovorim na pitanje ima li šanse da njujorški preduzimač i rijaliti zvezda uđe u istoriju kao jedan od velikih američkih predsednika, osloniću se na istorijske analogije i hladne činjenice. Zapostaviću usijanu retoriku i Trampov kontroverzni stil. Termin „veliki američki predsednici” generalno se odnosi na predsednike SAD koji su nadaleko poznati po svom izuzetnom vođstvu i transformativnom uticaju. Tu svakako spadaju otac nacije Vašington, zatim Linkoln, a skoriji primeri koji se često navode, iako su na suprotnim političkim polovima, jesu Ruzvelt (FDR) i Regan. Iako je naizgled sporno, neko bi rekao čak i neumesno porediti ova dva velikana s Trampom, neke analogije moraju izazvati intelektualni kuriozitet. I pored toga što su oni vodili Ameriku tokom različitih era, suočavali se s jedinstvenim izazovima i imali različite pristupe, već ima istoričara koji tvrde da Trampov uticaj na Republikansku partiju i njegovo preoblikovanje američke politike dele neke paralele s trajnim uticajima FDR-a i Regana.

Možda danas zvuči čudno, ali i FDR i Regan su u svom vremenu bili kontroverzne i polarizujuće figure, baš kao Tramp danas. Dobro se sećam kako su 1980. godine kritičari dovodili u pitanje Reganov intelekt i razumevanje složenih pitanja, zgražajući se kako je uopšte moguće da jedan nižerazredni glumac postane predsednik. Lista njegovih gafova bila je dugačka, kao kad je izjavio da „drveće uzrokuje zagađenost”. I za Regana i za Trampa intelektualne elite i establišment koristili su identičan atribut – „nije sposoban ni dorastao za predsednika”. Isti taj Regan pobedio je u hladnom ratu i ušao u panteon slavnih predsednika. Još jedna analogija je da obojica sve odluke donose sami i brzo, a imali su i gotovo identičnu sudbinu u prvim predizbornim kampanjama, kada su obojica pobedili iako su neposredno pre izbora ankete pokazivale da su u znatnom zaostatku. Poređenja s FDR-om mogu da izazovu još više kontroverze, jer je stilom i ponašanjem daleko od Trampa, ali se i tu nameću neke sličnosti. Prvenstveno mislim na optužbe za autoritarizam. Pokušaj FDR-a da „napakuje” Vrhovni sud 1937. godine izazvao je strahove da on pokušava da koncentriše vlast u svojim rukama. Predlažući da se poveća broj sudija kako bi on imenovao svoje istomišljenike, Ruzvelt je uzbunio one koji su smatrali da se ponaša kao diktator. Ništa manje kontroverzna nije bila ni njegova Nju dil politika. Mnogi kritičari, posebno konzervativci, optužili su ga za prekoračenje ustavnih granica, čak koristeći termin „imperijalno predsednikovanje”. Ne zaboravimo da su njegov dug mandat i strah od autoritarnosti doveli do ograničenja predsednikovanja na osam godina.

Analogije tu ne prestaju. Evo još nekoliko tačaka poređenja u smislu politike, stila rukovođenja i nasleđa. Prvo, transformativni uticaj na svoju partiju. FDR je transformisao Demokratsku stranku u koaliciju koja je podržavala socijalno blagostanje, radnička prava i ekonomsku intervenciju i naterao je da prihvati vladu kao sredstvo za rešavanje ekonomskih nejednakosti. Regan je redefinisao konzervativizam, naglašavajući ograničenu vladu, smanjenje poreza i jaku vojsku. Njegova politika i harizmatično vođstvo okupili su fiskalne konzervativce, socijalne konzervativce i spoljnopolitičke jastrebove, uspostavljajući „Reganovu koaliciju” koja je decenijama uticala na Republikansku partiju. Tramp je preoblikovao tu „Dobru staru partiju” (GOP) populističkom agendom „Napravimo Ameriku ponovo velikom”, fokusirajući se na kontrolu imigracije, trgovinski protekcionizam i drastično manju intervencionističku spoljnu politiku. Takođe je proširio privlačnost GOP-a među biračima radničke klase i fokusirao se na pitanja kao što su nacionalizam i osećanja protiv establišmenta, stvarajući snažnu bazu unutar stranke.

Dalje, sva tri predsednika fokusirala su se na ekonomsku politiku. Ruzveltov Nju dil proširio je vladinu intervenciju u ekonomiji, s fokusom na otvaranje novih radnih mesta, socijalno osiguranje i regulisanje industrije. Njegova politika imala je cilj da reši ekonomsku nejednakost i spreči buduće depresije. Regan je bio na drugoj strani spektra i sledio ekonomiju „na strani ponude”, smanjujući poreze i deregulišući industrije s uverenjem da će to stimulisati rast. Njegova politika doprinela je ogromnoj ekonomskoj ekspanziji koja je preokrenula sunovrat iz sedamdesetih. Tramp je primenio znatna smanjenja poreza i fokusirao se na deregulaciju. Njegova administracija naglasila je ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta, postižući uspehe u smanjenju nezaposlenosti pre pandemije kovida 19. Njegova trgovinska politika, uključujući carine za Kinu, ima cilj da zaštiti američku proizvodnju. Zvuči čudno, ali sva tri predsednika apelovala su na nacionalizam i američki identitet. Ruzveltovo vođstvo tokom Drugog svetskog rata uključivalo je okupljanje Amerikanaca oko borbe protiv fašizma i za demokratiju. Njegovi razgovori pored vatre podstakli su osećaj nacionalnog jedinstva i otpornosti tokom izazovnih vremena. Regan je projektovao optimističku viziju Amerike kao „svetlećeg grada na brdu”, promovišući patriotizam i veru u američku izuzetnost. Njegova retorika tokom hladnog rata naglašavala je ulogu Amerike kao lidera u slobodnom svetu. Trampov slogan „Amerika na prvom mestu” odražava populistički nacionalizam, fokusirajući se na davanje prioriteta američkim interesima u odnosu na globalne obaveze. Njegove poruke bile su privlačne onima koji su se osećali zanemarenim globalizacijom i kulturnim promenama, izazivajući osećaj patriotizma usredsređenog na ekonomski i kulturni suverenitet.

Možda najmerodavniji pokazatelj i ulaznica u „Kuću slavnih” jeste nasleđe, tj. trajni uticaj. Nasleđe FDR-a traje kroz programe poput socijalnog osiguranja i trajnog verovanja u ulogu vlade u rešavanju ekonomskih izazova. Njegova četiri mandata postavila su visoku ocenu za izvršnu vlast i ostavila snažan utisak o demokratskim vrednostima usredsređenim na socijalno blagostanje. Reganov uticaj na GOP ostaje snažan; njegova spoljnopolitička dostignuća i ekonomska politika, posebno njegova uloga u okončanju hladnog rata, nastavljaju da definišu konzervativne ideale. Trampovo nasleđe se još formira, ali je već udario temelje trajnom uticaju, privlačeći podršku tradicionalno demokratskih regiona i učvršćujući populistički nacionalizam unutar stranke. Neverovatno je kako je u dva navrata potpuno srušio „plavi zid”, nekada demokratske tvrđave na srednjem zapadu. Njegova imenovanja u pravosuđu, naročito u Vrhovnom sudu, i poreske reforme imaće dugoročni uticaj, a njegov stil i pristup upravljanju postavili su nove norme u političkoj komunikaciji i stilu rukovođenja.

Mnogo je mastila potrošeno u tzv. mejnstrim medijima na konsternaciju Trampovim stilom komunikacije, uvredama, meandrirajućim dugim govorima bez očigledne strukture i zapaljivom retorikom. Ono što oni, a ni vašingtonska elita – svakako demokrate, ali i republikanski „nikad-Tramp” fosili – nikako ne mogu da shvate jeste da se vremena menjaju i da su izgubili kontakt s novom realnošću. Običnom čoveku je dosta karijernih političara, praznih obećanja i nametanja neprirodnih novih vrednosti koje izmišljaju ultraliberalni akademici. Nisu shvatili, a doskora ni ja, da desetinu puta više ljudi gleda podkast Džoa Rogana nego Si-En-En, i čita tvitove Ilona Maska, a ne „Njujork tajms”. I tu je Tramp sličan FDR-u, koji je prepoznao snagu novog medija – radija. Dok se Tramp, FDR i Regan znatno razlikuju po svojoj političkoj filozofiji, a svakako stilu, pitanje nije da li se istorija ponavlja, nego da li se rimuje. Trampov drugi mandat i njegovi rezultati daće odgovor.

Američki biznismen

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista