Ako je i od mene, dosta je

Traje to tako godinama. Uvek neku pravdu isterujem. Večito nečim nezadovoljan, valjda vaspitan tako da nikako ne trpim nepoštenje, nerad, licemerje, javašluk, korumpiranost, nepravdu. No, da se ne lažemo, u svemu tome slab da vidim sopstvene mane, a njih ima na desetine. Recimo, jedna od njih je da nikada nisam želeo da se prihvatim nikakve odgovornosti. Bez obzira što znam da bih bio najbolji, to me nikada nije zanimalo. Prezirao sam i mislim da ću dok sam živ prezirati zvanja, funkcije, položaje, a bez toga objektivno ne možeš da se baviš politikom. Samim tim, bez obzira na to što sam mnoge, posebno moje saborce, prozivao za sve i svašta, ukazivao na njihove mane i pozivao ih na odgovornost, te na taj način sa mnogima od njih ušao u zavadu, smatrajući sebe jedinim pravednikom koji sme i može da im nešto kaže, počeo sam polako i sebe da preispitujem – odakle meni to pravo?

Ko si ti, Vladimire Đukanoviću, da u bilo koga uperiš prst? Činiš li prema tim ljudima greh? Da li su oni nepravedni, korumpirani, nečasni, ima ko će o tome da razmišlja. Uostalom, kao verujući čovek uvek na umu moram da imam činjenicu da Svevišnji sve vidi. Ko sam ja da bilo kome sudim? Objektivno, niko i ništa, osoba bez odgovornosti koju zbog dugačkog jezika mnogi smatraju trbuhozborcem Aleksandra Vučića, što je inače notorna neistina i čak je sam Vučić zbog mene imao sijaset problema, pravdajući moju brzopletost i neodgovornost. No, kome to objasniti kada je mnogima odgovaralo da me kao takvog predstave, jer sam im služio kao fantastična prilika za napad na stranku. Da sam delić svih tih sukoba, u koje sam zbog svoje ludačke naravi ulazio sa stranačkim kolegama, usmerio ka još jačoj borbi za stranku, ko zna gde bi nam bio kraj. No, tako je kako je.

Dođe red da se podvuče crta i da se sa tim prekine, odnosno da probam sa tim da se izborim. Priznajem, jače je od mene da nekom saspem u lice šta imam, nego da se ujedem za jezik. Možda zato i nisam političar i verujem da nikada neću ni biti, ali savet za sve one koji žele da se bave politikom – budite mudri i trudite se da se ujedete za jezik tada kada baš hoćete da izgorite. Jedina mi je satisfakcija u tome što šta god da sam isticao, bila je istina, ali opet, vraćam se na početak ovog pisanija – ko sam ja da nekom sudim?

Mnogi mi prilaze pa me tapšu po ramenu i kažu kako sam mnogo moćan, jer u koga god da sam prstom uperio taj je doživeo brodolom. Znam da su to najčešće lažna tapšanja, odnosno ulizivanje da možda baš prstom u njih ne uperim. Međutim, niti je meni to drago što sam radio i ne osećam baš nikakvo zadovoljstvo zbog takvog isterivanja pravde, niti me zanima bilo kakva moć ili uticaj. Naprotiv, gadim se toga. Prezirem uticaj, prezirem uvažavanje, posebno lažna uvažavanja, mrzim kada me neko gleda kao bitnu osobu, jer sam nebitan. Plus sam bez ikakve odgovornosti, što je za čoveka koji ima 45 godina, a kao bavi se nekom politikom, pa makar i kroz komentarisanje, veoma neozbiljno, da ne kažem sramotno. Ako si već takav pravednik kakav se javnosti predstavljaš, onda preuzmi odgovornost i dokaži se ili nestani. Otuda, ako je i od mene, dosta je. Kada i ako ikad u životu budem imao neku odgovornost, koju inače ne želim da imam, onda imam i pravo da nekog da kritikujem. Do tada, imam pravo samo da umuknem, taman da sam i sto odsto u pravu. Tako je to u svetu politike, kome definitivno izgleda ne pripadam. Ceni se rezultat i šta si iza sebe ostavio.

Kad pogledam iza sebe, ja nemam ništa, pa samim tim nemam nikakvo moralno pravo nikom ništa da pridikujem, još manje da bilo koga pozivam na odgovornost.

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista