Treba obratiti više pažnje na Viminacijum

Prvi put sam posetio arheološki park Viminacijum 2008. godine. Tada sam podelio svoje ushićenje, kao i zapažanja s odgovornima u parku i uputio im neke sugestije u vezi s boljim obeležavanjem pristupa parku od Požarevca, izgledom prijemnice... Dobio sam iscrpan odgovor s uveravanjem da se na svemu tome već radi ili je u planu da se radi.

Park sam ponovo posetio 2018. godine. I dalje loš, neobeležen put. Centar za posetioce zapušten, naplata karata neefikasna... Ali otkriće vile dalo je nadu da se intenzivno radi na obogaćenju sadržaja. Impresivan objekat s mnogo informacija, pravo mesto da se utisci slegnu nakon obilaska.

U junu ove godine sa suprugom i još dve osobe uputio sam se u park s velikim očekivanjima. Žao mi je što sam to uradio jer je gotovo sve zapušteno i izgleda gore nego 2008. godine. Put je i dalje neobeležen. Intenzivno se radi na Dunavskoj magistrali, ali od sadašnjeg/budućeg odvajanja počinje avantura – minimalna putna signalizacija, bez putokaza za park... Prijemna zgrada je uredna sa suvenirnicom i frižiderom s osvežavajućim napicima. Prvi šator ostaje najvažnije arheološko mesto parka. Nažalost, nije urađeno ništa da bi se omogućio obilazak osobama koje se otežano kreću, a pogotovo invalidima, što je veliki propust. Za terme važi isto što i za šator. Najveće razočaranje doživeli smo u vili. Slobodno se može reći da je u jadnom stanju, s oštećenim pločicama, fasadom koju je isprala kiša, vodoskokom van funkcije, bez cveća i impresivne makete… Ipak najteže nam je palo otkriće da su sve skulpture imperatora rođenih na teritoriji današnje Srbije nestale. Prostor je zaključan i kroz zaprljane prozore se vidi da je sve ispražnjeno. Park oslikava totalni nemar odgovornih. Informacije na internetu su veoma ograničene, a park se gotovo ne pominje ni u medijima.

Treba pohvaliti vodiče, koji svoju rutinsku priču i dalje pošteno odrađuju. Entuzijazam se ne oseća jer su im uslovi za rad ograničeni, a i broj posetilaca je veoma mali. U našoj grupi, pored nas četvoro, bila je još samo jedna tročlana porodica.

Vredni arheolozi i dalje rade na novim lokacijama i po suncu i po zimi i po kiši. Sav taj napor i trud kao da niko ne ceni jer sve ono što je otkriveno do sada je teže i u manjem obimu dostupno posetiocima.

Ovaj park zahteva profesionalni menadžment, odnosno ljude koji će na ovom mestu stvoriti i (komercijalno) voditi sigurno jedan od najvećih arheoloških kompleksa na planeti s potencijalom da ga posećuju hiljade ljudi iz čitavog sveta. Vrhunskim, dokazanim arheolozima treba stvoriti uslove da nastave rad, ali oni zaslužuju i da se njihov učinak približi posetiocima.

U više navrata od juna sam slao dopise kako odgovornima u parku, tako i Ministarstvu kulture i informisanja i posebno ministru Selakoviću, koga sam nedavno, prilikom otvaranja izložbe u Muzeju Jugoslavije, i lično upozorio da mesecima čakam nekakvu reakciju. Dobio sam odgovor da njega niko o tome nije obavestio i da će se raspitati. Od toga je prošlo mesec dana, te pošto nikakav odgovor i dalje nisam dobio lično sam na pisarnici Narodne skupštine predao pismo upućeno Odboru za kulturu i informisanje (skoro 30 poslanika). Čekam i dalje na nekakvu reakciju.

Svi iščekujemo 2027. i veliki broj turista. Ukoliko im uskratimo posetu jednom od najznačajnijih mesta u Srbiji preostaće im da se raspu po kafanama, splavovima, Skadarliji...

Dejan Kostić,
penzioner iz Beograda