Književno delo čija je glavna junakinja planina

Planina je, moglo bi se slobodno reći, protagonistkinja ili glavna junakinja romana „Sedam crkvenih tornjeva” irske književnice Sare Bom (1984), a ovaj roman je u prevodu s engleskog Vladimira D. Jankovića objavila izdavačka kuća Heliks. Planina za glavne ljudske junake (u ovom romanu junaci su i biljke i životinje, insekti i ptice) ostaje nedokučiva i neosvojiva do samoga kraja ili, bolje reći, do pred sam kraj...

Bel i Saj su gradska deca, rođeni i odrasli na asfaltu. Upoznaju se kao dvoje mladih ljudi koji svoje dotadašnje živote žele da zamene novim, zajedničkim. Iznajmljuju kuću u nedođiji, napuštajući, mirno i bez drame, svoje porodice, rodbinu, prijatelje. Rečenica „život čine sitnice” u njihovom slučaju poprima novo značenje: njihova svakodnevica i jeste sačinjena sve iz samih sitnica, koje vremenom počinju da se troše, trošeći i ovaj par, koji živi bez prave strasti, bez prave ideje, bez pravog cilja. Taj život nije ni uzbudljiv ni idiličan, ni dosadan ni neizvestan. Ali vremenom ih udaljava od sveta, prekrivajući njihove dane i noći neosetnim pokrovom tihe tragedije, u senci planine...

Sara Bom je ispisala minuciozno, mikroskopski detaljno štivo koje ostaje kao svedočanstvo o jednoj neočekivanoj nesreći – nesreći koja se živi udvoje. Roman „Sedam crkvenih tornjeva” četvrti je u njenoj već respektabilnoj bibliografiji. Dobitnica je brojnih uglednih književnih nagrada, a svoj stvaralački dar ispoljava i na polju likovnih umetnosti.

„Planina je bila puna sićušnih očiju. Behu to žuti diskovi dugouhih sova, poluslepe mrlje malih rovčica, nepomične kupole zunzarâ, svetlucavi crni dragulji mrkih pacova. Planina je bila puna sićušnih očiju, fazana, lisica, guštera, ševa, zečeva, crnoglavki, žižaka, kuna, miševa, vašaka. I svako je oko bilo usredsređeno na ono parče zemlje, ili čestara, ili stene, ili vazduha koji ga okružuje. Svako je na različit način razabiralo šaru, senku i dimenzije svog tog parčeta. Svako se pomeralo i prilagođavalo pokretima vidljivim na tom parčetu u datom trenutku. Jedino je planina sama čas podizala, čas spuštala pogled, pa se osvrtala oko sebe, i videla sve odjednom,čuvala stražu. Planina je bila džin pravi, njeno se oko, kiklopsko, nikad nije sklapalo, čak ni kad spava”, ovim opisom Sara Bom započinje svoje štivo.

Po njenim vlastitim rečima, rad na ovom romanu trajao je natprosečno dugo za njene prilike. Krenula je 2017. godine, a delo će svetlost dana ugledati 2022.