Medijsko zatamnjenje

Strancima koji su ušli u bazu ,,Rajt Paterson’’, smeštenu u ravnicama Ohaja, u centralnom području SAD, gde su tačno pre trinaest godina, tokom tri nedelje, održavani pregovori koji su doveli do okončanja rata u Bosni i Hercegovini, što je poznato u istoriji kao Dejtonski sporazum, domaćini Amerikanci, za početak su oduzeli mobilne telefone.

Da ne bi neko pomislio kako su loši domaćini, naravno da su predstavnici SAD, svim šefovima i članovima delegacija Srbije, Hrvatske i zaraćenih strana u Bosni i Hercegovini, dali nove mobilne telefone, da bi mogli da održavaju komunikaciju, ali uz naredbu da ne smeju te nove brojeve da dostave medijima.

Ovaj detalj saznajemo u ekskluzivnom razgovoru s Jovanom Kovačićem, ondašnjim dopisnikom Rojtersa za bivšu Jugoslaviju, koji je u Dejtonu predvodio osamdeset članova ekipe poznate agencije, angažovanih da obaveštavaju svet o toku pregovora vođenih u čuvenoj američkoj vojnoj bazi.

Od onda do danas proteklo je mnogo vremena, a Kovačić je zamenio jaknu ratnog izveštača za odelo i kravatu. Danas je predsednik konsultantske kuće, a u red njenih glavnih klijenata, paradoksalno, ulaze Vlada Republike Srpske i njen premijer Milorad Dodik. Naravno, time se Kovačićevi konsultantski poslovi ne iscrpljuju, ali je ovo prilika za jednu drugu priču, za svedočenje koje nas vraća trinaest godina unazad, u Dejton.

Čvrsta politika domaćina, kaže Kovačić, tada je bila zabrana bilo kakvog kontakta s novinarima, osim preko zvaničnog predstavnika za štampu, poznatog u žargonu pod nazivom ,,zatamnjenje medija’’. Jasno je i laicima da je to značilo da mediji svojim izveštavanjem ne smeju da utiču na tok pregovora, odnosno da teško mogu da računaju na bilo kakvu kvalitetnu informaciju, ali i da delegacije ne mogu da „spinuju” svoju priču.

Podrazumeva se da je to stavilo na ozbiljna iskušenja više od 500 novinara iz svih krajeva sveta, među kojima je vladalo opšte mišljenje da tako stroga i obuhvatna akcija ,,zatamnjenja medija’’ do tada nikada nije bila viđena.

Novinarima je svaki pristup u bazu bio strogo zabranjen, ali ni to nije bilo dovoljno, pa su smešteni u hotele od kojih je najbliži bio udaljen od baze ,,Rajt Paterson’’ tridesetak minuta vožnje automobilom.

Pošto su se u jedan od najobezbeđenijih vojnih objekata na teritoriji SAD, okružen većim brojem bezbednosnih prstenova, smestili članovi pregovaračkih timova, ekipa Rojtersa je, saznajemo u razgovoru s Kovačićem, uprkos svih restriktivnih mera, vrlo brzo uspela da se dočepa svih relevantnih, novih brojeva telefona, koje su domaćini dali gostima sa uzavrelog Balkana.

Muharem Šaćirbej, tadašnji ministar inostranih poslova BiH, izvanredan u komunikaciji baš s novinarima, javio se Rojtersu samo 15 minuta pošto je dobio telefon.

– Javio nam je svoj novi broj – svedoči Kovačić – posle čega smo se mi odmah javili našim kontaktima u hrvatskoj ambasadi u Vašingtonu. Rekli smo im da svojima u Dejtonu kažu da nam se Šaćirbej redovno javlja i da, ukoliko ne žele jednostrano izveštavanje, ako žele da se u svetu čuje i njihov glas, onda treba da nam se i oni prijave.

Prirodno, posle deset minuta, iz hrvatske delegacije iz Dejtona, Rojtersje dobio brojeve telefona svih relevantnih članova delegacije.

Na naše pitanje ko je to iz ove delegacije dostavio brojeve telefona, naš sagovornik kaže, sa osmehom na licu, da tog detalja, nažalost, ne može da se seti.

– A imali smo vrlo brzo i broj Tuđmanovog telefona – kaže naš sagovornik i onda konstatuje da je, prirodno, najteže bilo sa Srbima.

– I to ne zato što su članovi srpske delegacije preterano disciplinovani, nego zato što su imali svoje omiljene domaće novinare – seća se Kovačić.

Slobodan Kljakić