Tanatopolitika

Cinik bi rekao da što je više mrtvih, to je opozicija življa. Ne treba, međutim, biti ciničan pa uočiti da se sveukupna opoziciona aktivnost poslednjih godina svodi na podstrekavanje i organizovanje uličnih protesta nakon tragedija koje se dešavaju.

Tuga, nemoć i bes su najčešće reči kojima se opisuje situacija nakon tih tragedija. Ipak, radi preciznijeg opisa, trebalo bi reći da je reč o organizovanoj tuzi i besu. Istinski izraz tuge povodom tragedije u Novom Sadu mogao se videti istog dana i večeri kad su ljudi dolazili na plato ispred železničke stanice i ostavljali cveće i palili sveće. Okupljanje članova i simpatizera opozicije nekoliko dana kasnije, tokom kojeg su ožalošćeni zalivali fekalijama gradski trg i demolirali zgradu gradske kuće i prostorije SNS-a pre je ličilo na pokušaj nekakve klozet-revolucije po ugledu na jogurt-revoluciju od pre više od četvrt veka, nego na komemorativni skup bilo kakve vrste.

Medijski pokušaji da se protesti predstave kao izrazi kolektivne tuge vređaju inteligenciju čak i onih s dvocifrenim količnikom. Postavlja se otuda pitanje otkud potreba da se politički protesti legitimišu na taj način. Jedan od razloga je svakako to što se time, ako ne razoružavaju, a onda svakako otežavaju medijski kontranapadi suprotne strane. Jer ko može biti protiv nemoćnih i tužnih, makar bili i besni? Drugi razlog je taj što je to jedini zajednički imenitelj oko kojeg mogu da se okupe različite frakcije u okviru opozicije. S obzirom na to da nema zajedničke vizije budućnosti, ostaje samo predstava o zajedničkom neprijatelju, a to je predsednik države za koga se vežu sva zla ovoga sveta. Najzad, treba pomenuti i jačanje kohezije između članova i simpatizera opozicionih stranaka i privlačenje onih koji to nisu, ali su iz bilo kojeg razloga nezadovoljni svojim društvenim statusom. Kolektivna akcija, makar se svodila na okupljanje, šetanje ili prosipanje fekalija i uništavanje gradskog mobilijara, uvek snaži grupni identitet.

Nikad i nigde protesti nisu srušili vlast, osim ako ona već nije bila sklona padu, odnosno ako njeni noseći stubovi nisu bili potkopani i napukli. U tome se sastoji glavni rizik protesta. Nezadovoljni ljudi obično idu na proteste očekujući konkretne rezultate, odnosno ispunjavanje zahteva koji se postavljaju pred one protiv kojih protestuju. U konkretnom slučaju, zahtevi koje postavlja opozicija identični su onome što je, pre nego su protesti počeli, najavila i delom realizovala vlast, a to je krivična i politička odgovornost za tragediju. Ostavka ministra građevine nije bila samo njegov moralni čin, već i poruka državnog rukovodstva da u istrazi niko neće biti pošteđen. Osim političke odgovornosti, istražni postupak tužilaštva koji je započeo dan nakon tragedije ukazuje da odgovorni neće biti pošteđeni ni krivične odgovornosti.

Time su jedini smisleni zahtevi opozicije bili zapravo kucanje na otvorena vrata. Da bi ipak nastavila proteste, opozicija je zahteve proširila na ostavku vlade i gradonačelnika Novog Sada, što je svakako besmisleno ako se ima u vidu da bi skupštinska većina, čak i da se to desi, ponovo izabrala vladu i gradonačelnika iz redova vladajuće stranke. Iz tog razloga može se očekivati da će se ići u drugom pravcu. To bi mogli da budu zahtevi za održavanje vanrednih izbora, što je takođe malo verovatno, jer bi s tim morao da se složi predsednik države, a on je tu mogućnost već odbio, ponudivši nešto mnogo izazovnije – referendum koji bi mogao da rezultira njegovom ostavkom.

Opozicija ne veruje u za nju povoljan ishod referenduma. Zato će, umesto toga, razmatrati druge scenarije sračunate na destabilizovanje javnog reda i normalnog života kako bi se pokazalo da vlast nema snagu da upravlja zemljom. Takav scenario bio bi, međutim, moguć samo pod uslovom da je opozicija obezbedila podršku organa reda i da može da mobiliše znatan broj pristalica spremnih da se žrtvuju za takvu stvar. To bi, u krajnjoj liniji, značilo poziv na gerilski rat, što je scenario opasan po čitavu zajednicu, a možda najviše po samu opoziciju.

Međutim, s obzirom na to da nijedan od ova dva uslova nije ispunjen, verovatnije je da će i najavljeni protesti, ako do njih dođe, završiti kao i svi prethodni, a to znači još većom frustracijom pristalica opozicije. Ta frustracija pretočiće se u apatiju koja će trajati do trenutka kad se dogodi nova tragedija.

A nova tragedija će se dogoditi iz zakonomernosti na osnovu koje ono šta nam se dešava nisu nesreće, već logične posledice mentalitetski specifičnog ponašanja, pa je sreća da se tragični događaji ne dešavaju češće. Ako se izuzmu prirodne katastrofe ili događaji na koje niko ne može da utiče, poput masovnih ubistava, „nesreće” su uglavnom posledica nepridržavanja propisa i procedura. Javašluk i nemar, a neko bi rekao sklonost improvizaciji, predstavljaju jedno od obeležja našeg mentaliteta. Olako držanje da do nesreće neće doći, čak i kad prkosimo, na primer, saobraćajnim pravilima, čini da nam je stopa smrtnosti u saobraćaju među najvišima u Evropi. Stanje infrastrukture i tehnička ispravnost vozila nisu takođe ništa drugo nego rezultat nepridržavanja propisa od strane onih koji bi morali da brinu o infrastrukturi i tehničkoj ispravnosti vozila.

Isto bi se moglo reći i za izgradnju i održavanje bilo kojih infrastrukturnih objekata. Šta ako se ispostavi da ni tragedija u Novom Sadu nije posledica nečijeg činjenja nego nečinjenja? To ne bi smelo da abolira one koji nisu radili u skladu s pravilima i propisima. Ništa se, međutim, neće postići ako sankcije koje uslede budu samo danak javnosti ili plezir opoziciji. Da bi žrtve dobile širi društveni smisao, sankcije za odgovorne – bilo za nečinjenje ili pogrešno činjenje – morale bi da budu prvi korak u kampanji usmerenoj ka promeni mentaliteta koji poštovanje propisa i procedura žigoše kao birokratizam, nečovečnost, krutost, zadrtost, dok se improvizacija slavi kao izraz veštine, hrabrosti, dovitljivosti i inteligencije.

Dok većina ne shvati ne samo da je svako od nas mogao u kobnom trenutku da bude ispod nadstrešnice već, što je mnogo važnije i verovatnije, da svojim nepoštovanjem pravila i procedura i nehajnim odnosom prema poslu može prouzrokovati tuđu, a samim tim i svoju nesreću – koja ne mora uvek biti fatalna, društvo neće moći da krene ni korak napred i samo će nemo čekati sledeću tragediju.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista