Ulepšajmo Terazijsku padinu

Za rešenjem kako bi trebalo da izgleda najatraktivniji prostor (park) u našem gradu – Terazijska padina – traga se decenijama, ali nijedno od ponuđenih nije realizovano. Možda je to dobro, jer je pitanje da li bi odgovaralo ukusu i vremenu današnje generacije.

U međuvremenu, čitamo u „Politici” da Beograd na vodi ima program da se širi čak i prema Terazijama i da uz Kameničku ulicu podiže poslovno-stambene objekte, opsednut stvaranjem profita. Takvom soliterskom gradnjom zatvorio bi se vidik s platoa Terazijske padine i devastirao najlepši prostor kakav ima malo koji grad u svetu. To se ne može i ne sme dozvoliti ni po koju cenu.

Usuđujem se da predložim rešenje za koje smatram da bi moglo biti prihvatljivo.

Preko puta „Moskve” i Terazijske česme moglo bi da se osmisli spomen-obeležje, autentično i originalno, ali isključivo posvećeno našim stvaraocima; naučnicima, osobama koje su svojim radom, znanjem i talentom doprinele stvaranju naše nauke, kulture, obrazovanja i postale građani sveta. Naša je dužnost i obaveza da im se i na ovaj način posebno odužimo. Njihove biste ne bi bile postavljene u nizu, jedna pored druge, već ukomponovane u jednu celinu, grupne, zajedničke, umetnički oblikovane, s prepoznatljivim likom svakog pojedinačno, bez obzira na to što će im imena biti urezana i na postamentu. Mnogi od njih već imaju svoja obeležja, ali su ona rasuta po gradu i po Srbiji. Takođe, smatram da je nebitno da li je reč o živim osobama, koje još stvaraju, ili su se upokojile.

U ovog grupi ne bi trebalo da bude državnika, vojskovođa, kraljeva, careva, političara, bez obzira na to koliko su doprineli boljitku srpskog naroda.

Razume se da bi trebalo formirati poseban žiri koji bi odabrao takve ličnosti i na postamentu napisati kome je namenjeno to obeležje i zašto.

Kao primer, navodim neke od osoba koje bi se, po mom mišljenju, u toj grupi nalazile: počeo bih od Svetog Save pa sve do Vuka Karadžića, Dositeja, Njegoša, a posebno Tesle, Pupina, Milankovića, Desanke Maksimović, Nadežde Petrović, Iva Andrića, Dobrice Ćosića, Meše Selimovića, Mileve Pavlović Barili, Novaka Đokovića, Branislava Nušića, Petra Kočića, Vladimira Petkovića Disa, Ljubivoja Ršumovića, Radoja Domanovića, Bore Stankovića... Trebalo bi videti sa žirijem koga još treba uvrstiti od akademika i velikana iz oblasti tehničkih, tehnoloških i medicinskih nauka. Žiri bi utvrdio konačan spisak ovih ličnosti.

Mislim da su ovakve skupne spomen-skulpture malobrojne u svetu, ali umetnicima daju mogućnost da iskažu svoju kreativnost i maštovitost.

Razdragano spomen-obeležje bilo bi ukras Terazija jer ne bi po visini zaklanjalo vidik prema obalama reka, pa i dalje, a privlačilo bi pažnju svojom specifičnom atraktivnošću. Ostali deo parka prema Ekonomskom fakultetu mogao bi da bude parkovska celina, s tim da se zasadi nisko drveće koje ne bi zaklanjalo pogled prema Zemunu, Novom Beogradu, rekama...

Smatram da drugačije rešenje ne bi bilo prikladno za Terazijsku padinu. Podizanje spomenika samo jednoj osobi uvek bi izazivalo pitanje – zašto baš ona?

Utoliko je neprikladniji predlog gradonačelnika g. Šapića da se tu podigne spomenik Draži Mihailoviću, iako je jedan, pre oko godinu dana, već podignut na Vračaru, sa spomen-kućom. To ne bi doprinelo prevazilaženju antagonizama između partizana i četnika, kako smatra gradonačelnik, već bi podstaklo još veće podele, kojih već imamo toliko u našem društvu.

Takođe smatram da spomen-obeležje s druge strane Terazija – našim borcima za slobodu koje su Nemci vešali o bandere i ostavljali po nekoliko dana da ih ljudi gledaju – treba učiniti uočljivijim od postojećeg.

Živomir Žika Tešić,
Politikolog u penziji, Beograd