Sreća te gleda, ali ti nešto ne da

Tekst gospodina Slobodana Stojanovića „Život i delo Borisava Stankovića kao inspiracija”, objavljen 4. novembra u rubrici Među nama, pohvalio je knjigu profesora Roberta Hodela. Podsetio bih da je pre ove o Bori Stankoviću, pomenuti profesor objavio još jednu studiju – knjigu o piscu Dragoslavu Mihailoviću „Reči od mramora”. Profesor Hodel citira i dr Vladimira Jovičića, koji je svojevremeno doktorirao na delu velikog pisca Stankovića. Kritika je zabeležila u „Politici” – Umetnost Borisava Stankovića – monografska studija: „Ova iscrpna studija o književnom delu Borisava Stankovića značajno je i dvostruko obogaćenje naše književnoteorijske misli... U celini, ova knjiga na nov način otkriva vrednost i bogatstvo jedne osobene umetnosti. Valjda ne bi bilo preterano reći da je Stanković konačno našao svog pravog kritičara – objektivnog, rasterećenog predrasuda... mr Jovan Jovanović.

Ovim tekstom dotakao bih se i kazivanja Radomira Jovanovića iz Žiče pod naslovom „Treba dokazivati delima, a ne pričama”, objavljenog istog dana u rubrici Među nama. Pre šest godina Bogdan Zlatić je objavio knjigu „Crni talas u srpskom filmu” i tamo se takođe dr pominje Vlada Jovičić: „Crni talas se isprva pojavio kao šifra za ’naše filmove’ nastale krajem šezdesetih godina prošlog veka, koju je povodom dva filma dvojice srpskih režisera plasirao Vladimir Jovičić, predsednik ideološke Komisije za kulturu CK SK Srbije... Ovim tekstom (Vladimir Jovičić, „Crni talas” u domaćem filmu, Borba, „Reflektor” Beograd, 3. avgust 1969, str. 22)... Ovim tekstom zvanično je lansirana šifra crni talas. Istini u atar, novinar Nebojša Glišić svedočio je Živojinu Pavloviću i Bogdanu Tirnaniću da je on autor sintagme crni talas...” Ko je prvi, ne znam. Ali monolog iz filma Jovana Živanovića „Uzrok smrti ne pominjati (1968) – „Nalijem crnu boju, odjednom sve potamni. Crna pređa, crno platno. Tvoje oko pocrni. Pogledam tebe, pogledam sina svog. Ulazite crni u crno” – može da pojasni sudbinu dr Vladimira Jovičića, bivšeg ministra kulture Republike Srbije. Zapisano u knjizi „Zavičajni pesnici”, sećanje Dragoljubove (ime oca dr Vlade, op. J. R.) sestre Ružice na taj događaj... Na tavan rodne kuće Dragoljub Jovičić je stigao teško bolestan kad je likvidiran Podrinski partizanski odred... Jovičića su četnici zaklali 26. juna 1943. godine. Najpotpuniju sliku o tome, iz koje izdvajamo samo jedan deo, dao je Ljubiša Pavlović Gavran u knjizi „Šest hronika”, marljivog letopisca Stanoja Filipovića. U ponoć, četnička brigada bila je spremna za pokret. Pošli su da zakolju Jovičića poznati koljač Žoža iz Žabara i Žarko Lazarević iz Draginja. Kada se pojavio kamion od Debrca, Žoža je udario kamom Jovičića u vrat i grudi. Tada je Žarko Lazarević svojom kamom prerezao Dragoljubovo grlo...” Ovo bi bio scenario za najveći „crni talas”, za film, i tema kojom se poznati režiser Lordan Zafranović bavi čitavog života.

Gospodin Stojanović pominje ekranizacije Stankovićevih dela. I 1948. godinu, i film „Sofka”. Današnjim jezikom rečeno, kasting za taj film prošla je moja majka (nažalost pokojna), ali zbog predrasuda da se tim poslom bave žene lakog morala, vraćena je kući. Kasnije, u stanu poznatog režisera Živojina Pavlovića, čuo sam priču da je sledeća glumica postala supruga režisera Radoša Novakovića i da su otišli u Ameriku. Fotografije moje majke, koje je režiser Novaković video u izlogu fotografske radnje u Pirotu tragajući za likom za svoj film „Sofka”, nalaze se u knjizi dr Milice Živadinović, rođakinje Bore Stankovića, „Ornamenti Srbije – pirotski ćilim – Tradicija istkana osećanjima i veštinom”. Kao i velikog formata, u „Etnografskom muzeju” u Beogradu, na Studentskom trgu. Pamtila je do kraja života rečenicu čoveka iz filmske ekipe: „Sreća te gleda, ali ti nešto ne da!” Čini mi se da je to i sudbina našeg velikog pisca, baba Zlatinog unuka.

Jovan Rukavina,
Šabac