Zanemarivanje naše rudarske tradicije

U dopisu „Stanje u našem rudarstvu”, autora Mioljuba Stankovića, objavljenom 29. oktobra u rubrici Među nama, izvanredno je prikazano stanje u rudarstvu uglja i termoenergetici Srbije, na čemu autoru i „Politici” iskreno zahvaljujem.

Međutim, s privredno-ekonomskog gledišta interesa Srbije trebalo bi analizirati i geološko-rudarsko-metaluršku delatnost obojenih i plemenitih metala Srbije, jer je ova delatnost do 1992. godine spadala u visokorazvijene u svetskim razmerama (Bor, RTB „Bor”, „Trepča”, „Zorka”...), a evo, oko 25 godina o proizvodnji u ovoj delatnosti se mnogo ćuti.

U Srbiji je 1975. godine proizvedeno oko 138.000 tona bakra, 89.000 tona olova, 53.000 tona cinka, 1.800 tona antimona, 120 tona srebra, a 1989. godine oko 151.000 tona bakra, 70.000 tona olova, 69.000 tona cinka, 90 tona srebra i više drugih komercijalnih proizvoda (zlato, kadmijum, bizmut, sumporna kiselina...).

U 20. veku (1900–1999), u Srbiji je proizvedeno oko 5.116.000 tona bakra, 3.285.000 tona olova, 1.600.000 tona cinka, 5.000 tona srebra, 190 tona zlata, 11.700 tona antimona, a detaljniji podaci prikazani su u monografiji „Ekstraktivna metalurgija obojenih metala Srbije u dvadesetom veku (1900–1999)”, koja je publikovana početkom oktobra ove godine, a izdavači su Institut-ITNMS i Inženjerska akademija Srbije.

Bilo bi veoma korisno da, na primer, ekonomski analitičari izračunaju kolika je korist za Srbiju od proizvodnje ovih metala u 1989. godini, a kolika je danas i to za RTB „Bor” i „Zorku”, Šabac. Ako se uzme i prerada metala, ova korist je i znatno veća. Može i za „Trepču”, ali to je druga problematika.

Srbija ima viševekovnu tradiciju u ovoj delatnosti, a ima više razloga zbog kojih je u poslednjih tridesetak godina zanemarivan njen značaj.

Prof. dr Branislav G. Nikolić,
redovni član Inženjerske akademije Srbije i Akademije inženjerskih nauka Srbije