Uvek sam protiv političke kapitalizacije tragedija

Tragedija u Novom Sadu, u kojoj je stradalo 14 ljudi, je ogromna, javnost ima potrebu da zna ko je odgovoran. Što se tiče političke odgovornosti, sama vlast je priznala da je njena, a što se tiče krivične, ja sam advokat, to me sprečava da pričam gluposti, kaže Vladimir Gajić, predsednik Narodne stranke. Ističe da ne treba masa ili „rulja da odlučuje u krivičnom postupku, već tužilaštvo, a druga opcija bi bila da postupimo kao neke zemlje gde bi svi bili streljani, ne bi se ni utvrđivalo ko je stvarno odgovoran – najvažnije je utvrditi stvarno odgovorne”.

Vi ste, za razliku od mnogih političara koji svakog dana podsećaju da još niko nije uhapšen, reagovali drugačije, znate da vam to neće doneti političke poene...

Ja sam predsednik Narodne stranke, ali i advokat, to je moja profesija od koje živim. Ne mogu sebi da dozvolim nešto kao Advokatska komora Vojvodine, koja traži hitno hapšenje svih. To je malo besmisleno, pošto će se advokati pojaviti kao branioci onih protiv kojih bude pokrenut krivični postupak. Ovo je sada pretkrivični postupak, ključno je da tužilac na osnovu informacija koje dobije od ljudi koje saslušava kao građane – a video sam da je saslušano više od 60 njih – utvrdi gde postoje osnovi sumnje da bi poveo krivični postupak. To, u ovom slučaju, nije jednostavno, jer tužilac nije građevinski veštak, neophodno mu je da od stručnjaka dobije bar preliminarne impute, na osnovu kojih bi mogao da zaključi protiv koga treba da se vodi krivični postupak. To znam kao profesionalac, zato sam reagovao drugačije.

Tužilaštvu i opozicija, ali i neki ljudi bliski vlasti, zameraju što ćuti...

Trenutno imamo pretkrivični postupak, on nije javan, kao ni istraga. Samo su suđenja javna, ako iz njih nije, iz nekih posebnih razloga, isključena javnost. To ljudi ne razumeju. Krivični postupak će početi kad tužilac donese naredbu o sprovođenju istrage i tada će doći do lišavanja slobode određenog broja ljudi. Apelovao sam na tužilaštvo da se, kad počne istraga, ne ponaša u skladu s ustaljenom praksom, da radi u mraku, u nekoj tajnosti. Desila se ogromna tragedija, javnost ima potrebu da zna i tužilac mora jednom nedeljno da drži konferencije za novinare i da obaveštava javnost o toku istrage, u meri u kojoj hoće, da ne bi ugrozio istragu. Sve je to vrlo delikatno, zato treba da pokušamo da ličimo na pravnu državu, a to podrazumeva da u pravosuđu ne treba da se radi ništa na osnovu pritiska javnosti. Ni da se hapsi, ni da se sudi.

Političku odgovornost je predsednik Aleksandar Vučić odmah zatražio, a i opozicija ima svoje zahteve, koje je iznosila na protestima...

Gromoglasna tišina bila bi, u političkom smislu, efektnija, jer nema nikakve sumnje, pa i sama vlast je priznala da je politički odgovorna. Vesić je dao ostavku, to je pravi potez, a morao bi da je podnese i Tomislav Momirović, zato što je bio ministar kad su izdate sve dozvole za Železničku stanicu u Novom Sadu, kao i Jelena Tanasković, iako je ona došla u Železnicu kad je sve bilo gotovo, ali vlada ju je tu postavila i to je politička odgovornost...

Zahtevi opozicije...

Nažalost, dve nedelje nakon tragedije stigli smo dotle da oni koji su nastradali nisu tema, već su to oni koji su lišavani slobode na jedan dan – uđu, izađu iz pritvora i to uvek ista lica. Tema moraju da budu nastradali ljudi. Nisam razmišljao o tome da li se ovakav stav dopada javnosti, pošto, kad su ovakve stvari u pitanju, nikad ne kalkulišem već govorim ono za šta smatram da imam argumente. Kod opozicije uvek imamo neki deža vi, svaki put se ubacuju neki „strani elementi” koji naprave nešto što opozicija nije htela. Ti performansi koji liče na ove neoliberalne, koje viđamo svuda po svetu, mislim da su prevaziđeni, ništa dobro neće doneti. Opozicija treba da traži ostavku od onih koji treba da je podnesu, koji će je verovatno i podneti, pa iz toga, da tako kažem, da izvuku neki politički uspeh. I vlast je priznala da određeni ljudi treba da daju ostavke. Ovako traže ostavku od Vučevića, što se neće desiti. Uvek se traži nešto unapred osuđeno na propast. To onda dekuraži opoziciono nastrojene građane.

Bili ste poslanik kad je skupština raspravljala o tragedijama u „Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju i tada ste imali sličan stav...

Bio sam protiv tog pristupa da se politički kapitalizuje smrt dece i tih mladih ljudi, ali drugačiji pristup je bio popularan. Efekat tog drugačijeg pristupa bio je da je na beogradskim ulicama nekoliko puta bio ogroman broj ljudi koji su imali potrebu da izađu, saučestvuju u boli, a onda se opozicija tome priključila i svojoj izbornoj listi dala naziv tog protesta. Epilog je – SNS i predsednik Vučić nisu izgubili nijedan glas, dobili su još više nego na prethodnim izborima. Znači da se negde greši. Mislim da se greši u tom pristupu.

A šta će Narodna stranka da radi?

Mi smo vanparlamentarna stranka, borimo se za opstanak i za sada nam to ide solidno. Pokušavamo malo da se rekonstruišemo, razumemo da opozicija neće uspeti da dovede u pitanje opstanak vlasti, dok ne počne da uzima njihove glasove. Drugačiji način ne postoji. Sve dok SNS i Aleksandar Vučić imaju po milion, milion i dvesta hiljada glasova više nego cela opozicija zajedno, znači da mi treba da im uzmemo 600.000 da bismo došli do egala, da se ne zna ko će da pobedi na izborima. Ljudima ne možete uzeti glasove ako im zabadate prst u oko. Užasan problem opozicije jeste nedostatak elementarnog patriotizma. To je razlog zašto narod u većini još veruje da SNS i SPS štite naše nacionalne interese. I dok to bude tako, biće im vrlo teško oduzimati glasove. Opoziciji će biti vrlo teško da napravi neki pomak s ovom politikom koju u stvari diktiraju „junajted mediji”. Vi možete da imate uspeha samo ako imate podršku takozvanih opozicionih medija, koji deluju na opozicionu publiku kao „Pink” na ovu drugu. Ako ste između tog čekića i nakovnja, teško nešto možete da napravite. Mi nemamo slobodne medije, ali to više izgleda nije trend ni u svetu, nemaju ni Amerikanci, koji su ih izmislili. Šta će biti, videćemo. Narodna stranka ima neki svoj karakter, svoju programsku ideologiju do koje drži, a da li će to narod prepoznati, videćemo. Mi ćemo se potruditi.