Književni pohod u svemir za vreme „lokdauna"

Moram hitno sebi da kupim novi bicikl i biće to vraški dobar bicikl, izjavila je britanska književnica Samanta Harvi, dobitnica Bukerove nagrade, odgovarajući na pitanje na šta će da potroši 50.000 funti koliko iznosi novčani deo ovog prestižnog priznanja. A želi da vidi i Japan, dodala je.

Nagradu je dobila za roman „Orbital” koji prati tim astronauta tokom boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Radnja se dešava tokom jednog dana u životu šestoro astronauta koji posmatraju ravno 16 izlazaka i 16 zalazaka sunca nad svojom tihom plavom planetom, nad svim kontinentima. Posmatraju glečere i pustinje, vrhove planina i talase okeana…Ukratko, kao što je i sama autorka izjavila, roman je zamislila kao „svemirsku idilu”, želeći da na „prirodan način piše o lepoti svemira“.

Žiri kojim je predsedavao Edmund de Val smatra da je svoju zamisao izvrsno realizovala, te joj je nagradu dodelio jednoglasno, prepoznavši lepotu i ambiciju ovog dela, koje „s puno pažnje posmatra dragoceni i nesigurni svet u kome živimo”. Edmund de Val nazvao je „Orbital” izvanrednim romanom ispunjenim lirizmom i dubinom, pohvalivši autorkinu sposobnost da prenese složene ideje kroz jednostavne likove. Svojim jezikom lirizma i oštrine, Samanta Harvi čini naš svet čudnim i novim za nas, dodao je.

Nešto slično je napisala i Aleksandra Haris u svojoj recenziji u „Gardijanu” rekavši da je ovaj roman „fino urađena meditacija o Zemlji, lepoti i ljudskim težnjama”.

 „Nisam ovo očekivala” rekla je Samanta Harvi u svom govoru na uručenju nagrade koju je posvetila svima onima što govore za Zemlju, a ne protiv nje, koji su za dostojanstvo drugih ljudi a ne protiv njega i koji pozivaju i rade za mir.

Rekla je i da umalo nije odustala od pisanja ovog romana, jer je pomislila zašto bi iko želeo da pročita šta jedna žena piše o svemiru i zamišlja kako je tamo, sedeći za stolom u svojoj kući u Viltširu, kada ima onih koji su tamo zaista bili? Pitala se ima li prava da o tome piše. Takođe je dodala da je astronaut Tim Pik pročitao knjigu i da je želeo da zna odakle joj informacije.

Kad je knjigu prošle godine objavila izdavačka kuća „Džonatan Kejp”, autorka je u razgovoru za Bi-Bi-Si radio 4 otkrila da je roman napisala za vreme pandemije kovida 19  u Velikoj Britaniji, kada je na snazi bio „lokdaun”. Učinilo joj se da nešto povezuje tih šestoro ljudi, zarobljenih u letelici koja liči na limenu konzervu, sa onima što su zatočeni u svojim kućama za vreme pandemije.

Ovogodišnju Bukerovu nagradu prati nekoliko kurioziteta. Prvo, u najužem izboru bilo je pet žena, što se prvi put dogodilo u 55 godina dugoj istoriji ove nagrade. Drugo „Orbital” koji je objavljen u novembru prošle godine i može se kupiti u papirnom izdanju, u mekom povezu, bio je najprodavanija knjiga u užem izboru uoči proglašenja pobednika, sa 29.000 prodatih primeraka u Velikoj Britaniji ove godine. Zatim sa 136 stranica, „Orbital” je druga najkraća knjiga koja je osvojila ovu nagradu – samo je četiri stranice duža od romana „Offshore” Penelope Ficdžerald koji je „Bukerom” nagrađen 1979. godine. Upitan da li je ovakav izbor žirija zapravo glas koji ide u korist kratkih knjiga, predsednik žirija Bukerove nagrade De Val je odgovorio: „Apsolutno ne”, objasnivši da je roman „Orbital” prava dužina knjige za ono što pokušava njome da se postigne, prenosi „Gardijan”.

Samanta Harvi je rođena u Kentu 1975. godine. Napisala je pet romana, a sa prvim „The Wilderness” dospela je 2009. godine na širu listu za Bukerovu nagradu. Ipak, do ovog najprestižnijeg književnog priznanja za roman napisan na engleskom jeziku, stigla je tek ove godine sa romanom „Orbital” koji joj je, kako je sama rekla u intervjuu „Gardijanu”, predstavljao ogromnu utehu dok ga je pisala, zato što je mogla svakog dana da ide u svemir u svojoj mašti.

– Kada sam ovde dole na Zemlji, teško mi je da nađem utehu u stvarima koje radimo i planeti, i jedni drugima. Zato sam u mojoj svemirskoj pastorali želela da slavim lepotu Zemlje, ali sa osećanjem tuge zbog onoga što joj radimo – rekla je u pomenutom intervjuu književnica koja nema mobilni telefon, niti naloge na društvenim mrežama, a živi u kući čiji su temelji udareni još pre nekoliko vekova, u selu na granici Viltšira i Somerseta. Tu, u svom svetu, piše u „hladnoj, oronuloj, prašnjavoj staroj sobi” koju još nije stigla da ukrasi.