Đe se denu sarajevska raja

Ima li raje? To neizostavno pitanje stare Sarajalije što su se početkom rata rasule po svetu postavljaju onima koji su ostali u gradu. Do srdačnih susreta dolazi kad ovi iz rasejanja svrate na nekoliko dana povodom proslave godišnjice mature. 
Pošto su na vreme otišli iz sarajevskog ratnog pakla, njima su ostale žive i drage uspomene na raju, jer tamo u inostranstvu, gde su se izbeglištvom našli i manje-više dobro snašli, nedostaje im raja. „Nema više raje”, odgovaraju im setno domaćini, ali gosti – tokom duge sedeljke do kasnih noćnih sati, evociranja zajedničkih uspomena, podsećanja na odsutne i pokojne, propitivanja o odrasloj deci i unucima, pokazivanja porodičnih fotografija – zaključe da raje ipak ima. Pa oni su svi zajedno za sofrom, bar tog dana i noći – raja. 
Imalo-nemalo sarajevske raje, oni i jedni i drugi sebe smatraju pripadnicima te bivše raje, bilo da su u zemlji ili rasejanju, a da ih neko upita šta im je to „raja” – ne bi znali da objasne. „Raja”, kao i „komšiluk”, predstavljaju dva specifično bosanska subpolitička ili metapolitička fenomena transnacionalnog povezivanja, za koje se verovalo da će sačuvati BiH, uprkos svim nacionalnim podelama i sukobima. Nastali su spontano odozdo, nadživeli su mnoga istorijska iskušenja, pa će, valjda, i građanski rat 1992–1995. sprečiti ili izlečiti. 
Za razliku od raje, komšiluk je mnogo lakše objasniti, jer bukvalno znači – dobrosusedstvo, dok se u Bosni komšijom obično naziva pripadnik druge vere i nacije, koji je kuća do kuće, bašta do bašte, iz generacije u generaciju. Komšija je komšiji prvi i na mobi i na sijelu, gost na slavi, najbliži u dobru i zlu, „važniji od brata” koji živi daleko. Dok je komšiluk prvenstveno ruralni, raja je urbani fenomen, a tokom dugog procesa rur-urbane transformacije u BiH se pojavljuje masovno hibridni profil polutana, koji kao prelazni oblik obezbeđuje kontinuitet. 
Hrišćani su za vreme vlasti Osmanlija u Bosni bili mahom kmetovi u polju, a begovat u utvrđenom gradu, ali većina islamizovane hrišćanske sirotinje u čaršiji nije socijalno dobacila dalje od potrkuša i izmećara, gde se za vreme Austrougarske susreću s pravoslavnim i jevrejskim preduzetnicima. Agrarna reforma za vreme prve Jugoslavije pojačava preslojavanje i formiranje raje, što dobija dodatni zamah posle 1945. U stambenim blokovima stanari iz različitih ulaza u zgradu međusobno se i ne poznaju i okupljaju se u kafani po zemljačko-zavičajnoj liniji. Ali njihova deca odrastaju u dvorištima između zgrada u duhu proleterskog bratstva i jedinstva i socijalističkog suživota i zajedništva, pa i ne znaju šta su po veri i naciji. Postaju „rođene Sarajlije” ili „sarajevska raja”, a taj urbani status superiorno se suprotstavlja statusu papaka, odnosno novih pridošlica koje dolaze na školovanje, na fakultet, prvo zaposlenje ili premeštaj iz unutrašnjosti u prestonicu i „preskaču tramvajske šine da ih ne ubije struja”. 

I džaba im profesionalna, društvena, materijalna i politička postignuća, pa i usvajanje urbane kulture – papak nikad ne može da postane sarajevska raja. I obrnuto, može da nema ništa od toga, a da ipak to bude. Raja, haustorče, trotoarče, bar u prvoj, još bolje u drugoj ili čak trećoj generaciji, i ništa mu više ne treba. Naravno, u raji se većina može pohvaliti mnogo čime sem što su od porodilišta ili bar od jaslica Sarajlije, ali u kodeks spada da se time ne hvale, nego naprotiv. Poželjno je da oni sami pokazuju da ne drže do toga, ali i da se svako pozitivno izdvajanje drugih relativizuje i ismejava. Humorni, ironijski i samoironijski odnos prema svemu i svačemu, na tuđi, ali i svoj račun, nazivaju „sarajevski duh” ili „za..bancija”. 
Raja je i demokratska, svi su jednaki: bogati i siromašni, uspešni i promašeni, pametni i glupi, Muslimani, Srbi, Hrvati. Raja je i decentralizovana, pa postoji podela po delovima grada (baščaršijska, marindvorska, raja s Grbavice), ali pošto je raja urbani fenomen, glavna raja je iz najurbanijih zona, iz centra i starog grada. Neguje se i uvežbava tokom pohađanja istih škola, loptanja na male, dnevnog navraćanja na kafu bez dogovora u istu kafanu u istom terminu, večernjeg cuganja u birtiji koju drži neko iz raje. Teme dugih neobaveznih i nepovezanih razgovora, plenarnih ili udvoje-troje, jesu sportske utakmice, muzičke priredbe, mezetluci i jemeci, urbane legende, taze vicevi, bezazleni tračevi. Vera, nacija i politika su apsolutno isključeni, jer mogu da pokvare opuštenu atmosferu nezameranja. Iako apolitična, raja je društveno uticajna. Kadrovski raspoređeni po nacionalnom ključu po medijima, klinikama, fakultetima, bankama, preduzećima, oni znaju svakog u čaršiji i njih zna čaršija. 
I sve se završavalo po učinku: učinim ja tebi – učiniš ti meni. Ali, gradsku raju bitno određuje „urbani šovinizam” prema došljacima, što skriva klasični etnički šovinizam. Od „turskog vakta” i „bošnjačkog zlatnog doba” muslimani su bili gradsko stanovništvo, a hrišćani su kulučili na selu i tek posle smrti bolesnika na Bosforu doseljavali se u gradove. Uoči ovog rata Muslimani su znali da kažu Srbima starosedeocima: „Vas 30 odsto bićete zaštićeni, jer ste navikli da živite s nama.” Preostalih 70 odsto su papci koji neće biti zaštićeni ni od čega. Dosledno tome, tokom rata Alija i uže okruženje Srbe zovu „vuci”, a posle rata Srpsku zovu Republika šumska. Silajdžić veli da „Srbi mogu da odu, ali da ponesu samo blato na opancima”. Silbert i Litl pišu: „Mnoge Sarajlije su rado podsećale da Radovan Karadžić nije bio jedan od njih, nije bio čak ni Bosanac. Bio je urbanizovani seljak iz Crne Gore, prvi u nekoliko generacija njegove porodice koji je stekao obrazovanje. Sarajlije su ga se sećale kao nespretnog mladića koji se teško privikavao na gradski način života.” 
Čak i autori ovog citata napominju da je u takvom stavu bilo i „izvesnog snobizma urbane sarajevske srednje klase, koja nikad nije prihvatila Karadžića”. Bolje bi bilo da su naveli činjenice – da je on bio lekar, psihijatar, pesnik, šezdesetosmaš, da je godinu dana uz američku stipendiju bio na specijalizaciji u SAD. Ili da su ga uporedili s Alijom iz Šamca, za koga do Sarajevskog procesa niko nije znao da postoji, sem ahbaba iz džamije i „hudbe”. 
Kad je u Bosni 1992. politika zakuvala, raja je, naravno, uoči rata osetila povišen puls Baščaršije, pa se delom blagovremeno pridružila deci koju je već bila poslala na sigurno kod strica, ujaka, amidže, daidže, preko granice, a delom ostala da „sačuva građansku supstancu Sarajeva”. Ali i te lokalpatriote nisu gulile humanitarnu pomoć, niti su poslednje devize trošile na nikotin i alkohol. U FIS-u je uvek za raju u kasnim satima u opustelom gradu pod uzbunom bilo besplatnog pića i meze, u podrumu „Mone” i ptičjeg mleka, a na izabrane adrese iz deluks hotela „Holidej in” stizao je po telefonskoj narudžbi a la kart gratis. 
I evo ih ponovo zajedno na proslavi godišnjice mature, i opet i jedni i drugi igraju staru predratnu igru zaobilaženja neprijatnih tema. Ovi što su ostali ne pričaju da su neki bili Zelene beretke, a neki u privatnom zatvoru, jer to su mahom bili kriminalci, odnosno papci. Ovi što su otišli, politički korektno se ne čude što neki nazdravljaju himberom, a neke se pokrile mahramom. Neće ništa ni o tome što Srba u Sarajevu nema ni za lek, a broj džamija se udvostručio, ali nezgodno je i o Ukrajini, nezgodno i o Gazi, o islamskom terorizmu takođe. Bolje zaobići i Trampa, jer čim mu se Dodik toliko raduje – eto belaja za Bošnjake. 
Može malo o klimatskim promenama, veštačkoj inteligenciji, modi... A onda neko zapeva „Kad ja pođoh na Bentbašu na vodu”, pa „Miljacku” i svi se pridruže do zore sa suzama u očima. Obe su komponovali kauri – sefardi, odnosno Željko Joksimović, ali opevana reka je u muslimanskom Sarajevu, pa je svima super. Zadovoljna je i Miljacka, koja leti gotovo presuši, čak i na Bentbaši. Nema veze, uz piće i pesmu može da poraste i vodostaj Miljacke, pa što ne bi u jesenjoj izmaglici mogao da se prividi i kosmopolitski duh Sarajeva. 
Sve je okej dok se raja okupi samo povremeno i nakratko, ispeva se i izigra, pa opet svak sebi. Ali šta ako bi se to politički korektno zaobilaženje nezgodnih tema, ili naprosto laganje da se raja u svemu slaže i voli, produžilo? Bio bi to zloslutan predznak da će bremze popustiti i potisnuto provaliti, kao 1914, 1941, 1992. Preživele žrtve klanja po Bosni svedoče da su u zlikovcima prepoznavale školske drugove, dalju svojtu, komšije i raju. Komšiluk i raja su nasmrt opasni bosanski mitovi. Srećom, Danijel Server je onomad najavio Hadžifejzoviću da će Tramp podeliti i KiM i BiH, pa se možemo mirno rastati kao „komšijska raja”.

*Profesor emeritus