Beograd je grad velikog srca

Poznati srpski košarkaški trener Božidar Maljković jedan je od najuspešnijih evropskih trenera koji je osvojio po neku titulu u gotovo svakom klubu, a posebno ga pamtimo po titulama Evrolige sa klubovima Jugoplastika, Limož i Panatinaikos. Od 2017. godine je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Razgovarali smo sa njim o iskustvima u radu, igri i životu prošaranom boravkom u mnogim gradovima sveta, ali i o očekivanjima od predstojeće Specijalizovane izložbe u Beogradu sa njemu bliskom temom.

U vašoj impresivnoj trenerskoj karijeri radili ste sa različitim klubovima  u različitim okruženjima i kulturama. Da li sport zaista govori univerzalnim jezikom?

Mnogo puta sam bio trener stranaca koji igraju protiv domaćih igrača. Vi kad uđete u tu svlačionicu, oni kao da su braća, nestaju sve razlike i oni se vole kao porodica. Intuitivno imaju veliko poštovanje jedni prema drugima, a naročito onima koji imaju najduže karijere i velike uspehe. Takva se celina napravi da je to neverovatno. To je sport, to je njegova moć. Odličan primer toga šta sport može je vaterpolo finale na Olimpijskim igrama između Srbije i Hrvatske, koje se završilo onako kako bi svaka utakmica trebalo da se završi: rukovanjem, zagrljajima, ljubavlju.

Da li mislite da je nekada bilo više prostora za maštu i zabavu u sportu?

Danas ima jednako mašte u igri kao i tada. Deca su deca. Pogledajte kako je igrao Kukoč, kako je igrao Saša Đorđević, kako danas igra Jokić. To je vrhunska mašta, da vi u momentu pred 30.000 ljudi pronađete savršenom preciznošću najbolje postavljenog saigrača. Košarka je otišla napred što se tiče tehnike. Ja uvek kažem da je košarka jedna grana sporta, ali ako se u nekom delu približava umetnosti, onda je to dodavanje. Ranije bi od 12 igrača možda trojica, četvorica mogli da „zakucaju“ loptu u koš, a sada svi to mogu.

Kako je sport oblikovao vaš život?

Ja ne volim da kažem da je sport odnosno konkretno košarka moj život, ali sam postao čovek i ličnost zahvaljujući sportu. Sport, odricanje, treninzi, moje pogonsko gorivo u sportu je strah od poraza i od velikih ekipa i od malih. Ako vi izgubite u subotu, a u ponedeljak se ne oporavite i ne dođete da držite trening tužni ili slomljeni jer niste spavali, vi onda njima niste profesor. Morate u svakom pogledu biti jači od njih. To nije lako, kida živce. Oni koji su se takmičarski bavili sportom, naučili su da se lako podignu nakon poraza. Oni koji se nisu takmičili poraz teško podnesu, razbole se, padnu u depresiju.

Čega ste se vi najradije igrali kada ste bili dete?

Odrastao sam u Lici, u Otočcu. To je jedan jako lep gradić i dan danas. Sećam se da bi zimi sneg pokrio električne stubove u ulici preko polovine. Tada bismo mi kopali tunele u snegu. Sećam se još i da smo kao deca ulazili u veliko bure da gazimo kupus. Ta lepota Like i Ličkog kraja ucrtana mi je u sećanju.

Igra je nešto uz šta napredujemo i rastemo, čak i u ovim mojim godinama. Ja se igram i dan danas sa svojom unukom, ali su joj izgleda postali teški treninzi sa mnom jer je počela da me izbegava.

 Da li se sećate svog boravka u Španiji i da li ste imali priliku da prisustvujete Svetskoj izložbi tokom svog boravka tamo?

Sevilja je jedan od najlepših gradova Španije. Bili smo dva dana na toj izložbi, to je bilo 1992. Ono što mislim da će interesovati javnost - Sevilja je mnogo dobila od tog Ekspa. Dobili su jednu stvar koja je neprocenjiva, a to je AVE (brza železnica), tako da vi sada praktično jedete vrhunsku hranu i pijete piće i za 2 i po sata ste u Madridu i obrnuto. To je nešto čime se danas Sevilja diči.

Tamo i danas rado odem. Skoro sam bio tamo u  u Kući slavnih španske košarke. Grad je prelep, pre Ekspa nije bio tako lep i uređen. Sada je to turistički centar. Dobio je infrastrukturu. Mislim da je oko 40 miliona ljudi prošlo kroz tu izložbu. Tako je Sevilja zahvaljujući tom Ekspu postala najlepši grad Španije. Ljudi su uživali u najnovijim tehničkim dostignućima. Sećam se kada sam ušao unutra, bio je to neverovatan osećaj, nešto što ja do tada nisam doživeo. Verujem da će i kod nas biti tako.

Kako ste se osećali kada ste čuli da će Srbija organizovati Ekspo i to baš sa temom igre? Šta mislite da je recept za uspeh te 2027. godine?

Oduševio sam se jer znam šta to znači za Beograd i za celu Srbiju. Ovo je super prilika da 4 miliona ljudi poseti ne samo Beograd, već i celu Srbiju, ali i region. Beograd je grad velikog srca i mislim da se kao organizator pokazao i dokazao više nego bilo koji grad u ovom delu Evrope. Faktor gostoprimstva, moći, spremnosti na dobru organizaciju, bez dileme Beograd ima. Ono što najviše oduševljava strance, a ja sa njima razgovaram često, je hrana u Beogradu. Svi su iznenađeni našom gastronomijom.

Treba  maksimalno da iskoristimo sav potencijal koji imamo, da prikažemo našu istoriju i sve na šta smo ponosni, kulturne tačke i arheološka nalazišta, a opet da ne zaboravimo na hranu, piće, muziku… Ima još jedna lepa stvar kod Beograda - najlepše žene žive ovde.