Ponovo se spuštaju rampe

Vreme je da se na konkretan način pozabavimo neregularnim migracijama i krijumčarenjem ljudi, rekla je holandska ministarka za azil i migracije Marjolajn Faber, objašnjavajući odluku Amsterdama da od 9. decembra uvede kontrole na kopnenim prelazima u trajanju od šest meseci. Time će Holandija postati deveta zemlja šengenskog prostora u kojoj su trenutno na snazi ovakve mere (uz Nemačku, Francusku, Austriju, Italiju, Dansku, Švedsku, Norvešku i Sloveniju).

Šengen je, izgleda, počeo da se kruni, kao i sama ideja o zoni slobodnog kretanja koja je u srži velike zamisli ujedinjenja Evrope, oličene u projektu Evropske unije. Otuda sve veća zapitanost da li je taj prostor bez pasoša, koji povezuje oko 420 miliona ljudi i predstavlja jedno od najopipljivijih i najprepoznatljivijih dostignuća evropskih integracija, stvarno u krizi. I da li su migracije jedini motiv povratka na stari način zaštite zemlje – pažljivim i strpljivim kontrolisanjem svih koji žele da uđu na njenu teritoriju. Možda u ovim aktima ima nečega i od ideja raznih evropskih suverenista da u nacionalne okvire vrate deo moći koje je s vremenom preuzela briselska birokratija.

Talas tražilaca azila koji je zapljusnuo Evropu 2015. godine promenio je političku agendu i stavio migracije u prvi plan. Suočene sa ovim pretnjama, članice EU su masovnije posegle za pravom na privremene kontrole granica u vanrednim situacijama, rušeći iluziju da je šengen nedodirljiv.

Pre Amsterdama, Berlin je u septembru ponovo uveo provere na graničnim prelazima. Iako je Nemačka objavila da će njene poslednje mere trajati pola godine, Berlin je već imao običaj da ih produžava. Kontrole na granici sa Austrijom su na snazi još od 2015, a u proteklih godinu dana Berlin je kao razloge koristio Evropsko prvenstvo u fudbalu na svom terenu i Olimpijske igre u Parizu kako bi pooštrio provere putnika.

„Odgovor ne može da bude jednostrano ukidanje šengena i prebacivanje loptice na zemlje koje se nalaze na spoljnim granicama Evrope”, upozorio je grčki premijer Kirijakos Micotakis. Prema njegovim rečima, umesto toga bi trebalo sprovesti Pakt EU o migraciji i azilu koji prepoznaje važnost čuvanja oboda Evrope.

Ipak, bar septembarska odluka nemačkih vlasti se donekle može razumeti. U Solingenu se krajem avgusta desio teroristički napad u kom su tri osobe stradale. Zločin je izveo državljanin Sirije, čija je prijava za azil ranije odbijena uz nalog za povratak u Bugarsku, njegovu prvu zemlju ulaska u EU. Neuspeh u deportaciji odmah je ponovo pokrenuo debatu o migracijama, konzervativci su kritikovali vladu kancelara Olafa Šolca, a on je pod pritiskom javnosti naredio pooštravanje kontrola na svih devet kopnenih prelaza.

U Briselu je Evropska komisija postupala s velikim oprezom kako ne bi naljutila Berlin, najuticajniji glavni grad bloka, i zadržala se na diplomatskom odgovoru: prema Šengenskom graničnom kodeksu, države članice imaju pravo da uvedu unutrašnje granične kontrole u slučaju „ozbiljne pretnje javnoj politici ili unutrašnjoj bezbednosti, kada je to neophodno”. Ovaj odgovor s pravne tačke gledišta jeste tačan, ali nije mnogo doprineo otklanjanju strahova da bi šengen mogao uskoro da se raspadne.

Mračnu atmosferu dodatno je pojačala mađarska pretnja da će neregularne migrante prevesti autobusima u Belgiju kao odmazdu za rekordnu kaznu od 200 miliona evra koju je izrekao Evropski sud pravde. Broj zahteva za azil na nivou EU dostigao je 1,14 miliona prethodne godine, što je najviše od 2016. godine. A lokalne vlasti, od Holandije do Italije, žalile su se da su centri za prijem preplavljeni. Podrška desničarskim partijama je rasla, a sa njom i nekada nezamisliva ideja o premeštanju procedura za azil u daleke destinacije postala je široko prihvaćena, čime se posebno ponosi italijanska premijerka Đorđa Meloni.

Podaci Evropske komisije pokazuju da su od 2006. do danas države članice EU podnele ukupno 441 obaveštenje za ponovno uvođenje graničnih kontrola, dok je od toga samo 35 njih podneto pre 2015. godine. Ovi podaci ruše pretpostavku da su granične kontrole tek poslednje rešenje, kako nalaže Šengenski granični kodeks, otkrivajući koliko često zemlje koriste ovu meru duže od doskorašnjeg propisanog limita od šest meseci.

Evropska komisija je u svom aprilskom izveštaju označila ovaj trend kao poseban razlog za zabrinutost i pozvala države da postupno ukinu privremene kontrole. Ali članice se i dalje odlučno opiru ovim pozivima, prkoseći komisiji u pitanjima koje smatraju suverenim pravom. Evropski sud pravde je 2022. presudio da Austrija nezakonito produžava kontrole sa Mađarskom i Slovenijom, ali ta praksa je nastavljana uz razna opravdanja. Početkom ove godine Evropski parlament odobrio je reformu Šengenskog graničnog kodeksa, koja je proširila rok graničnih kontrola sa šest meseci na dve godine, uz mogućnost produženja dva puta po šest meseci ako zemlja tvrdi da pretnja po bezbednost i dalje postoji. Iako su države ohrabrene da preduzmu „alternativne mere” pre nego što pribegnu graničnim kontrolama kao krajnjem rešenju, za to ne postoji nikakva obaveza.