Staklar, tamburaš, pecaroš...

Ivanovi prijatelji za njega kažu: „Taj baš ume da živi!“ I ume. Staklar, tamburaš, brodar, pecaroš, boem... Kopka nas kako sve to staje u jedan život. „Zaljubljen sam u Dunav“, kaže nam, „ali ako mislite da je to zato što živim u gradu na obali velike plave reke, grešite. Nisam rođen u Karlovcima, nego u gostima“, priča kroz smeh ovaj vitalni Karlovčanin, koji je po godinama bliži šestoj deceniji života, a po duhu i energiji trećoj. Pa razjašnjava enigmu: „Moja majka je bila u poseti ocu koji je bio u vojsci u Našicama i tamo su je sustigli trudovi, kraj nekog ribnjaka. Tako sam po rođenju najpre ugledao vodu, pa je možda zato toliko i volim, a i ribu. Pecanje mi je omiljeni hobi, a volim i da pripremam riblje specijalitete“.

(/slika2)Saznajemo da je Kepena, kako ga prijatelji zovu, učesnik brojnih kuvarskih nadmetanja u pripremanju riblje čorbe, za koju je majstor. Uz ribu se pijucka i vino, a njega bar u Karlovcima ima koliko ti duša hoće. Ivanovo omiljeno vino je „sila“, belo polusuvo, karlovački klon. U Karlovcima i okolini je podneblje takvo da su sorte grožđa raznorodne, pa su takva i vina. Koliko ih Ivan ceni svedoči i uramljeni natpis na zidu njegove staklorezačke radionice, citat iz „Don Žuana“, iz pera čuvenog engleskog pesnika lorda Bajrona, koji se odnosi na uživanje u vinskoj kapljici. Pesničku ravnotežu Bajronu pravi Branko Radičević, čiji veliki portret krasi susedni zid. Ramljenje i opremanje slika omiljeni su deo posla majstora Ivana, a posebna slabost su mu akvareli. Najviše ih je i sad u njegovoj radionici.

Zanat učio od oca

Od oca je učio zanat, odmalena se igrao njegovim alatom, rastao u radionici koja je već duže od 60 godina na istom mestu, iza gimnazije, tri minuta hoda niz uličicu koja se račva od glavne. Njegovi preci su Rusi, sa Urala, koji su radi posla najpre došli u poljske rudnike, pa u Zagorje, a onda i u Karlovce.

Nemirni duh verovatno je nasledio od predaka. Traži od života uvek još nešto, svikao da se bavi mnogo čim. Muzikom na primer. I dok razgovaramo, radionicom se razležu zvuci nekog finog bluza. Ivan voli i džez, a više od svega – tamburaše.

Tambura je čudo, oduševljeno nam objašnjava, i na njoj se može svirati sve – od narodne do ozbiljne muzike. Na zidu, među slikama i kitnjastim ramovima za ogledala, okačena je sremačka tambura „samica“ iz 1927, tu je i tamburica bisernica, ukrašena sedefom, koja je nekad pripadala Janiki Balažu, pronađena u nekom podrumu između dva bureta, spasena pa u Ivanovoj radionici izložena. Društvo joj prave dva bas prima, bosanska šargija, mala harmonika sa pet dugmića još iz 1880. i gitara iz pedesetih godina...

Zatočenik muzike

(/slika3)Ivan se muzikom bavi otkad zna za sebe – sa 17 godina je u rok orkestru s drugovima svirao električnu gitaru, a onda se razvila ljubav prema tamburici. Naučio je da svira od jednog Mađara, a onda se i profesionalno predao muzici, kao član malog tamburaškog benda sa kojim je svirao u lokalima širom nekadašnje „velike Jugoslavije“. Svirali su sve, pa i filmsku muziku, recimo u „Lajanju na zvezde“.

Sad i sin Davor, jedan od troje njegove dece, svira gitaru. Nekad se znalo – ko ume s gitarom, imaće i devojku. Davor će verovatno naslediti i očev zanat, pa se Ivan nada da će porodična staklorezačka radnja produžiti svoj vek za još jednu generaciju. Od zanata može solidno da se živi i, što je još važnije, može da se uživa i u drugim stvarima. Recimo u društvu prijatelja koji se najčešće okupljaju kod Ivana na „čašicu vina i razgovora“ o aktuelnim temama, ali i o dobrim starim vremenima. Recimo o periodu kad je Ivan bio i „brodovlasnik“. Njegov ponos bio je „Asteriks“, brodić kojim je klizio niz Dunav, pecao i uživao u prirodi. Lađu su „progutali“ talasi, ne dunavski, već inflacijski, s početka devedesetih, pa je morala „niz vodu“, bez njega. Sad do vikendice na drugoj obali Dunava, na bačkoj strani, ide čamcem. Dobar mu je i on, ne žali se.

„Bekrija“ u srećnom braku

A žali li se supruga, pitamo, što Ivan ima toliko interesovanja da malo vremena ostaje za porodične obaveze.

„Ne može da se žali, jer me je na vodi i našla“, objašnjava nam i dodaje da su se upoznali dok je još imao brodić. Došla je s prijateljima u posetu, pa u kafanicu gde je svirao... Otada su već 22 godine u srećnom braku.

Ivan kaže da je zadovoljan svojim životom. Iz njega prosto pršti energija. Još se svakog jutra budi u šest, oran da radi. Ne „pati“ od sticanja novca i imanja, najviše troši život, a za to je potrebna „moneta“ koje ima u izobilju. Dok je aktivno u kafanama svirao, trošio je najviše na muziku i provod, onako, za svoju dušu. Jednom se iz Mitrovice kući u Karlovce uputio fijakerom. Fijakerista ga upozorio – da ga vozi hoće, ali da će konji izdržati, ne veruje, pa je put završio taksijem.

Odavno se odrekao lumpovanja i rasipanja... Ne kaje se zbog toga, jer ima čega da se seća, materijal za buduće prisećanje vredno prikuplja i dalje, ali u skladu sa sadašnjim „uzrastom“.