„Prosveta" nije za licitiranje

KRUPNI PLAN
Uoči predstojeće privatizacije beogradske „Prosvete”, kroz seriju tekstova u našem listu otvorene su dve mogućnosti za očuvanje i podsticanje ovog velikog izdavača koji nasleđuje više od stotinu godina tradicije Gece Kona.

Prva je mogućnost da država, posebnom intervencijom, izuzme ovu izdavačku kuću iz procesa privatizacije, kako bi očuvala preduzeće od društvenog značaja i tradicije. U više navrata istican je primer izdavačke kuće Nolit, koja je prodata 2005. godine po Zakonu o svojinskoj transformaciji koji kupca nije obavezivao da nastavi izdavačku delatnost. Štaviše, kupac po svom nahođenju može Nolitove knjižare da preinači u prodavnice različite robe široke potrošnje.

Druga mogućnost je da se privatizacija „Prosvete” izvrši prema novom i izmenjenom Zakonu o privatizaciji koji rok za privatizaciju društvenih preduzeća produžuje do kraja ove godine.

U Agenciji za privatizaciju, u slučaju tenderske prodaje „Prosvete” predviđeni su, kao olakšavajuća okolnost, posebni uslovi koji će biti stavljeni pred potencijalnog kupca, odnosno strateškog partnera. Uoči raspisivanja tendera već se zna da potencijalni kupac mora da se bavi izdavačkom delatnošću, i da izdavačku delatnost „Prosvete” ne može da menja, već da mora da je razvija i duže od pet godina. Ukoliko ovi uslovi budu prekršeni, u Agenciji za privatizaciju i konsultantskom preduzeću „Faktis” kažu da će ugovor sa kupcem biti raskinut.

U svakom slučaju, neće se ostvariti ona užasna slika prema kojoj bi „Prosvetin” kapital, u tradiciji i čuvenim edicijama, bio procenjen a zatim stavljen na licitaciju u igri „ko da više”.

Ipak, kulturna javnost s pravom je zabrinuta za budućnost „Prosvete” i njenih knjižara od kojih je „Geca Kon”, u Knez-Mihailovoj ulici, jedna od najatraktivnijih u gradu. Ne samo zbog toga što je moguće izgubiti bitku sa surovim trendom tranzicije koja guta i nacionalni identitet kao i duh pojedinca, već i stoga što se postavlja pitanje šta će biti dalje. Zastrašujući je samo podatak da je u poslednjih pet godina zatvorena jedna trećina knjižara u Srbiji, a da mnogi gradovi u Srbiji imaju samo po jednu ili nijednu knjižaru.

(/slika2)Kako je u našem listu istakao akademik Dobrica Ćosić, „prodaje se intelektualni kapital srpskog društva i Beograda”, a akademik Ljubomir Simović izrazio bojazan da će sutra neko isto tako moći da kupi i Srpsku književnu zadrugu, Narodni muzej ili Narodno pozorište. Drugim rečima, ono što naši istaknuti intelektualci i umetnici pokušavaju da kažu jeste da ako su do sada pravljene greške u privatizaciji ustanova od istorijskog i kulturnog značaja, onda tome sada odlučno treba stati na put.

Možda bi država u slučaju „Prosvete” mogla da interveniše slično kao kada je, pre par godina, Vlada Republike Srbije čuvenu beogradsku kafanu „Znak pitanja”, podignutu davne 1823. godine, izuzela od prodaje ugostiteljskog preduzeća „Varoš kapija”. Drevna kafana tada je zaštićena Zakonom o kulturnim dobrima i preneta u nadležnost Grada Beograda i Muzeja grada Beograda. S druge strane, ako bi, na primer, knjižara „Geca Kon” bila izuzeta od prodaje „Prosvete”, treba se zapitati da li je ispravno potencijalnog kupca lišiti najprivlačnijeg dela od ukupnog „Prosvetinog kolača”.

Stručnjaci kažu da „Prosveta”, ovakva kakva je sada, u društvenom vlasništvu, ne može da iskoristi ni trećinu svojih resursa, i da kao takva odudara od novih trendova u ekonomiji. Sa druge strane, ljudi koji su zaplašeni lošim privatizacijama, otpuštanjem radnika i promenama delatnosti preduzeća, o privatnoj svojini i „kapitalizmu” misle sve najgore. Ipak, kako stvarati nove i pravedne tržišne uslove kada se još ne zna tačno šta je čije, kada je izvesno da se bogatim privatnicima prodaju društvena preduzeća koja su nastala nacionalizovanjem i konfiskovanjem nečije predratne privatne imovine, kada se slabo razmišlja o obeštećenju pravih vlasnika čija se, u stvari, dedovina prodaje. Ako je neka velika imovina u društvenom preduzeću ostala bez naslednika, imajmo barem poštovanja prema imenu koje je ostavljeno u nasleđe, kao što je u „Prosveti” veliko ime Gece Kona, „srpskog državljanina Mojsijeve vere”.