Nasleđe partijske države

Raspodela odgovornosti je po tumačenju vladinih i stranačkih glasnogovornika osnovni princip u raspodeli mesta u javnim preduzećima, i po njihovim rečima oni jedino žele da njima odgovorno upravljaju. Oni se rukovode samo visokim načelom odgovornog upravljanja, još samo kad bi naša javnost poverovala u ovu licemernu političku filantropiju. Da li to znači da je do sada vlada funkcionisala mimo raspodeljene odgovornosti i da se tek nakon uspešno obavljene političke trgovine i raspodele javnih preduzeća konačno otvara prostor za odgovorno delovanje i toliko potrebno skladno ponašanje naše vlade? Interesantno je da je pri podeli javnih preduzeća postignut specifičan "napredak" u transparentnosti procesa ove podele.

U nekim ranijim vremenima ova podela političkog plena je obavljana daleko od očiju javnosti i skrivana je kao neka vrsta tajnog političkog dogovora, kao da su učesnici u ovoj partijskoj trgovini zazirali od reagovanja javnosti.

Danas se taj političko-trgovački posao obavlja javno i bez ikakvog straha da bi mogao da proizvede štetne političke posledice, kao da se radi o nekoj vrsti političke berze na kojoj se isprobavaju sposobnosti i umešnost naših političkih brokera. To samo govori do koje su mere vlast i stranke koje je čine bahate i osione pa demonstriraju svoju neosetljivost na nepovoljne političke odjeke i uticaj javnosti. Sada se ta svojevrsna politička trgovina javnim preduzećima toliko otvoreno sprovodi da to počinje da sve više liči na oglase koje susrećemo svakodnevno u novinama o aukcijskim i tenderskim prodajama društvenih firmi. Ovde je samo razlika u tome što se pobednici na aukciji i tenderima znaju unapred, jer su deo svevažećeg političkog dogovora.

Da paradoks bude veći, čak ni administrativni odbor Skupštine Srbije nije mogao da redovnim putem dobije informacije o visini direktorskih plata i nadoknada za učešće u upravnim odborima javnih preduzeća. Ministarstvo finansija ima samo zbirne podatke o tome koliko sredstava se odvaja za plate u ovim državnim firmama.

O tome koliko su ova mesta unosna i interesantna govore podaci da mesečna nadoknada za posao direktora, predsednika ili članova UO u nekim preduzećima premašuje i 3.000.000 dinara, dok su uobičajena primanja u velikim i profitabilnim firmama oko 100.000-150.000 dinara.

Ako uzmemo, kaže u svom tekstu S. Vlajnić, da je prosečna nadoknada u celoj Srbiji minimalno 30.000 dinara, i tu cifru pomnožimo sa oko 1.000 javnih preduzeća, koliko ih ima na različitim nivoima, ispada da je međustranački plen bar 150 miliona dinara mesečno, a najverovatnije i više. Ove činjenice najbolje svedoče o tome da su javna preduzeća i dalje država u državi i da su u velikoj meri nedodirljiva i izvan kontrole društva i naše javnosti. Zato je i razumljivo zašto je nagodba o njihovoj podeli od tolike važnosti za naše vladajuće stranačke i političke strukture. Jer očigledno je da kontrola javnih preduzeća predstavlja jedan od temeljnih oslonaca vladine politike i očuvanja i snaženja uticaja partija koje su u prilici da podelom političkog plena samo učvrste i osnaže vladavinu svojih partijskih oligarhija a samim tim i dalje funkcionisanje partijske države.

Zar treba podsećati da su u nedavnoj izbornoj kampanji gotovo sve stranke obećavale da će okončati i razgraditi partijsku vladavinu javnim preduzećima. Od tih obećanja nije ostalo ništa, jer to i nisu bila iskrena opredeljenja stranaka. Njima je bilo važno da dođu u poziciju da učestvuju u podeli političkog plena, a pamćenje birača je ionako kratko, važno je samo obezbediti unosna mesta za falange stranačkih oligarhija koje čekaju svoj podrazumevajući deo kolača u raspodeli političkog plena, moći i bogatstva.

A šta je sa elementarnom principijelnošću u politici? O njoj više niko i ne vodi računa, ona će opet doći na dnevni red kada budu nagovešteni novi izbori, tada ćemo opet slušati velike priče o potrebi da se javnim konkursima biraju rukovodeći timovi u javnim preduzećima. Stara i izanđala priča u koju više niko ne veruje, pa očigledno ni oni koji je uporno plasiraju u izbornim kampanjama. Stranke ne žele da se odreknu najunosnijeg političkog plena i to je i nakon formiranja ove vlade više nego jasno, jer je i za njih najvažnije da obezbede što unosnije položaje za pripadnike odane stranačke oligarhije.

Profesor Čedomir Čupić je u svom reagovanju veoma dobro ocrtao ovu situaciju: "Čista podela plena. U Srbiji se demokratija pretvara u ogoljenu vladavinu stranaka koje za to ne snose bilo kakvu odgovornost. Stranke očigledno moraju da udome svoje ljude i zadovolje stranačke interese. Članovi upravnih odbora ne bi smeli da primaju naknade za rad u tim preduzećima, odnosno to bi trebalo da budu neplaćene funkcije". Sličnog mišljenja je Milan Nikolić: "Jednopartijsku državu u Srbiji zamenila je pluralistička partijska država. Tako se i za direktorske fotelje u javnim preduzećima i u upravnim odborima biraju kadrovi lojalni stranačkom vrhu i lideru, a ne stručnjaci i kompetentni menadžeri".

Verica Barać je još rezolutnija: "Apsolutno je nepoznato na koji način političke stranke upravljaju javnim preduzećima. Njihov gubitak pokriva se iz budžeta jer nema nikakve kontrole. Tako se i zatvara krug korupcije. Stranke se ovako finansiraju, nije to ništa novo, to je nasleđeno iz partijske države".

Publicista