Debi maestra Hačka

Prošle nedelje, na Kolarcu, pred beogradskom publikom prvi put je dirigovao Zvonimir Hačko. Bio je to zakasneli debi jednog muzičkog veterana. Dirigovao je Hačko Simfonijskim orkestrom i Horom RTS, a kaže nam da predstoje i njegove nove posete Beogradu u kome ga nije bilo, valjda, čitavih četvrt veka.
Ne seća se tačno tog svog poslednjeg boravka, ali se seća Kolarca u kome je tada bio samo dirigent u publici. U tom starom beogradskom hramu muzike on će se pojaviti i na leto, kada je planiran vrhunski, dvonedeljni, internacionalni dirigentski kurs, koji će biti ostvaren u saradnji sa Fakultetom muzičke umetnosti. Stari za mlade dirigente – tako bi se u najkraćem mogla nazvati ova letnja škola dirigovanja. Ali, nisu to jedini beogradski planovi umetnika čija je trenutno glavna adresa u Beču.

– Radiću nekoliko projekata ovde. Tek ih definišemo, kao i ovaj edukativni. Izvesna je i moja saradnja sa orkestrom Camerata Serbica, ali biće je i sa još nekima. Ja u svakom orkestru tražim nešto novo, drugačije. Ali, tu je i ono "...Jeste li bili u Španiji?... Niste!... O. K. idemo u Španiju". Turneje vidim i kao širenje vidika, u svakom smislu. Neke su već uplanirane: recimo, u martu, sa orkestrom Camerata Serbica, po Austriji i Nemačkoj – kaže Zvonimir Hačko.

Ovaj umetnik je, sa 17 godina, iz rodne Hrvatske otišao na dalje muzičko školovanje u Englesku, gde je i započeo dirigentsku karijeru. Ali, 1971. on prelazi na onu stranu Atlantika, gde će magistrirati i doktorirati. U Americi je bio student i velikog Leonarda Bernštajna. Dugo će ostati u Novom svetu, a u muzičkoj priči maestra Hačka značajno mesto, u mladosti, imao je i violončelo. U novom milenijumu on se vratio u Stari svet, evropski. Trenutno je muzički direktor i glavni dirigent Evropskog majstorskog orkestra u Beču, zatim šef-dirigent Hrvatske filharmonije, gostujući šef-dirigent Simfonijskog orkestra Dubrovnika. Muzičke veze sa Amerikom, naravno, nisu prekinute... Ipak, kaže:

– Ovaj povratak u Evropu za mene je jako važan. Došao sam i na tle nekadašnje Jugoslavije i čini mi se da sam baš tu sebe kao umetnika najbolje razumeo. Neka stara vatra probudila se u meni. Dosad nisam prezentovao srpsku muziku, samo sam je slušao. Sa ovom saradnjom biće toga više. Kao muzičar mogu da kažem: Najbolje što Srbija ima to su Srbi, sa svojim žarom i dobrom energijom. Onim što je svojstveno slovenskom svetu.

Razapet između kontinenata i poslova u širem "starom kraju", na naše pitanje gde mu je danas dom šaljivo odgovara: "Tamo gde kaže moja žena Lori, Amerikanka. Mi smo sada najviše u Beču. Posle Beograda idem tamo, jer me pet koncerata čeka".