Deca ne veruju odraslima

Veliki broj dece i mladih ne prepoznaje digitalno nasilje, a kada ga i uoče retko o tome žele da razgovaraju, naročito sa odraslima – pokazalo je istraživanje koje je u četiri regiona Srbije sproveo Institut za digitalne komunikacije. Oko 40 odsto mladih prijavilo je da o toj vrsti nasilja priča sa roditeljima, oko devet odsto da razgovara sa nastavnicima ili školskim psihologom. Ipak, generalno, pokazalo se da – oni ne veruju odraslima.

Mladi uglavnom smatraju da odrasle teme u vezi sa digitalnim tehnologijama ne zanimaju, da ne razumeju platforme koje oni koriste, ne shvataju „Snepčet”, i ono što je važno – deca se boje zabrane i kazne odraslih i zato, ako im se nešto ružno desi na društvenim mrežama, odluče da ćute.

– Kroz projekat „Bolji onlajn” posetila sam 80 škola i razgovarala sa skoro 15.000 roditelja i dece o prevenciji digitalnog nasilja. Nema nijedne škole u kojoj nisam postavila pitanja: Da li je nekada neko od vas trpeo neki oblik digitalnog nasilja? Da li ste videli da li neko od vaših drugara pati? Deca na početku razgovora kažu: pa ne, ne znam, možda. Ali već na drugo pitanje da li vam je neko uputio grube reči, da li vas je neko vređao, nipodaštavao ili na bilo koji način uticao da se osećate loše na vajber, vocap grupi, „Instagramu” ili „Tiktoku” – oni kažu: a to, pa to se dešava svakog dana. Zanimljiva je činjenica da deca uopšte ne prepoznaju digitalno nasilje, da ga normalizuju, standardizuju i da im taj način razgovora postaje uobičajen – rekla je psiholog Ana Mirković, direktorka Instituta za digitalne komunikacije.

Među pitanjima upućenim deci u okviru ovih istraživanja bila su, kaže naša sagovornica, i ona sa kime o razgovaraju o digitalnom nasilju ili ne razgovaraju, kome veruju, da li prepoznaju osnovne termine iz digitalne pismenosti kao što su govor mržnje, da li ga razlikuju od slobode govora, da li prepoznaju lažne vesti i informacije, kako reaguju na nasilje kada se ono desi… Pokazalo se da deca i mladi iako digitalne tehnologije koriste od najranijeg uzrasta i odlično se praktično snalaze – ne znaju da protumače nameru nekog koje im je poslao poruku sa nimalo naivnim sadržajem.

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

– Oni ne umeju da protumače na koji način ta poruka može da utiče na njihovu percepciju, raspoloženje, emocije… Ne mogu, takođe, kritički da promisle ni o sadržaju koji sami stvaraju i stavljaju na internet. Nemaju predstavu kakve posledice to može da ima po njih ako nisu vodili računa o moralu ili o tuđim osećanjima, ukoliko nemaju empatičnih kapaciteta. Zbog toga su deca u problemu do 12-13 godine, a vrlo često i duže zato što ih tome ne učimo. Jer oni to ne mogu da nauče u školi, jer se i u školi i kod kuće o tome s njima vrlo retko razgovara – naglašava Mirkovićeva.

Napominje da postoje priručnici o tome. U nižim razredima deca o tome uče kroz digitalni svet, a kasnije kroz građansko vaspitanje… Bilo je reči da se sa time šta ih vreba na mrežama upoznaju i kroz druge predmete. Ali, nažalost, to je retko u praksi.

„Svest roditelja o tome da su im deca izložena različitim, vrlo često neprimerenim sadržajima na mrežama, koji mogu da utiču na njihovo mentalno zdravlje, kao i da odatle trpe nasilje polako raste. U želji da znaju šta im deca gledaju na internetu roditelji najčešće posežu za aplikacijama kontrole sadržaja. To jeste u redu, ali za niže uzraste. Za stariju decu to ne važi, jer oni znaju da prikriju svoje tragove, da do određenih sadržaja dođu na drugi način, preko uređaja svojih drugara. Zato je otvorena dvosmerna komunikacija između roditelja i dece najteži zadatak roditeljstva”, ocenila je Ana Mirković.

Važno je, napominje, da mame i tate budu otvoreni, da postavljaju pitanja deci, da ih ne osuđuju, da im se nađu u svakoj situaciji…

Ističe i da je važno da deci priznamo da ono o čemu znaju više – znaju više. „Da ih zamolimo kada im je nešto potrebno na mrežama da nam pojasne jer se oni tada osećaju vrlo korisnim i spremni su da o toj temi pričaju”, napominje Mirkovićeva. Kako ukazuje, roditelji ćute iz straha da ne ispadnu nespretni, a deca iz straha da ne budu kažnjena. – Praktično taj kanal komunikacije ne postoji. A kada krenu da razgovaraju, počne prava priča o prevenciji. Iz pitanja se javlja uvek neki odgovor, neko saznanje – zaključuje Mirkovićeva.