„Panda" i „galeb"

Da Tatari nisu poterali Sase ka Srbiji u 13. veku, istorija rudarenja Kraljevine Srbije za vreme Stefana Uroša Prvog ne bi bila ni napisana. Zakon o rudnicima ili novobrdski zakonik despota Stefana Lazarevića iz 1412. godine svedoči o značaju rudarenja za državu koja tim zakonom uređuje ovu oblast, do te mere da je Srbija u to doba najveći proizvođač srebra u Evropi, ali i kraljevina koja je stabilna jer je srpska vojska bila dobro opremljena i obučena zahvaljujući bogatstvu od rudarenja, pa je pozivana za pomoć u odbrani Osmanskog carstva, u mnogobrojnim obračunima s njihovim protivnicima. Bilo je to čudno doba, u kojem su Turci i Srbi kao saveznici ratovali s Britancima – krstašima. Zlatno doba rudarenja nastavljeno je i sa njegovim naslednikom Đurđem Brankovićem, kada se pored Novog Brda na Kosovu, ali i na Rudniku, na obodu Srebrnice u Šumadiji, kopa ruda, ali i kuje novac za Dubrovačku republiku i Veneciju. Da je rudno blago Srbije garant za njenu samostalnost i snagu znao je i Miloš Obrenović, kada je 1835, u nameri da osnaži i osamostali mladu Kneževinu Srbiju, od barona dr Sigmunda Herdera, iskusnog geologa i mineraloga, poreklom iz Saksonije, naručio prvu istraživačku studiju o lokacijama i potencijalima rudnog blaga kneževine.

Ta studija će sedamdeset godina kasnije podstaknuti Đorđa Vajferta da finansira istraživanja u Boru, ali i da posle istražnih radova partnera za rudarenje u Boru pronađe u francuskoj banci, uz koncesiju na 50 godina, nakon čega su upravljanje preuzele sve pređašnje Jugoslavije, koje su eksploataciju vršile do potpunog ekonomskog kraha zemlje devedesetih godina, što je Borske rudnike dovelo u stanje neisplativosti za dalje održavanje i eksploataciju, bez unapređenja tehnološkog procesa i rešavanja statusa zaposlenih. Nakon pauze od 20 godina kineska kompanija „Ciđin” 2018. preuzima RTB „Bor”, od čijeg poslovanja Srbija ubira oko 37 odsto dobiti, srazmerno udelu u vlasničkoj strukturi. Najveće bogatstvo Srbije ipak je u naučnom kadru, koji predstavlja Rudarski institut d. o. o. Beograd sa svojom naučnoistraživačkom, razvojnom, inovacionom i inženjersko kreativnom projektantskom delatnošću, bez čije aktivnosti Srbija nema mogućnosti za unapređenje procesa rudarenja, koji se, jasno je, ipak mora podići na viši nivo posmatrajući zabeležene promene kvaliteta vazduha u Boru.

Priliku da vrati svoju rudarsku slavu, ali i globalni uticaj kao zemlja izvoznik litijuma (koji postaje najtraženiji metal 21. veka usled njegove neophodnosti za izradu baterija za mnoge uređaje u različitim industrijama), Srbija je dobila kada su Evropljani – umesto da insistiraju na pravima tada ruske manjine u Donbasu, uz odbijanje razmatranja opcije Ukrajina u NATO-u, čime bi Ukrajina izbegla sukob s Rusijom (prema stavu profesora Miršejmera s Katedre za političke nauke Univerziteta u Čikagu) – u nameri da Rusima iskopaju rupu, sami u nju upali. Čak su i „nabacili penal” Rusima da intervenišu i pomognu svojim sunarodnicima, na čijoj se teritoriji upravo nalaze značajna nalazišta litijuma, koja Evropa sada namerava da nadomesti iz zemalja u okruženju, među kojima ih upravo Srbija poseduje u znatnim količinama.

Povezivanje eksploatacije litijuma i njegovo dovođenje u vezu s otvaranjem fabrike električnih vozila u Kragujevcu svakako je logično, ali se isto tako može postaviti pitanje cene električnog automobila „panda”, dvaput skupljeg od trenutno najaktuelnijeg nacionalnog modela u Kini pod nazivom „galeb”, koji proizvodi kineska kompanija BID. Kako se u našoj zemlji na putevima nalazi više od 500.000 evro 1, 2, 3 vozila, upravo zahvaljujući brizi evropskih zemalja za svoju, a ne našu životnu sredinu, pitanje koje se samo nameće je: zašto Srbija ne bi omogućila proizvodnju električnih automobila i u saradnji s Kinom (pored „Stelantisa”, kojem i nije konkurencija jer većina Srba neće moći da priušti „pandu”), pri čemu bi cenu od oko 10.000 evra za „galeb” mogli da plate čak i vlasnici tih evropskih krševa, ukoliko bi država uvela dodatne povoljnosti za otkup u vidu subvencija od nekoliko hiljada evra za predaju starog automobila evro 1, 2, 3, pa i 4).

Tako bi se cena „galeba” simbolično svela na nekadašnju cenu „zastave 10” – „punta”, našeg poslednjeg nacionalnog automobila. Eksploatacija litijuma u Srbiji s kineskim kompanijama koje imaju iskustva u rudarenju (koje moraju da dokažu svoju referentnost), proizvodnja baterija u kineskim fabrikama u Srbiji, a zatim i proizvodnja kineskih automobila u Kragujevcu (koji već ima radnike školovane za izradu nove generacije svetske elektroautomobilske industrije), predstavljaju recept koji vodi ka rešavanju aktuelnih pitanja na temu isplativosti rudarenja litijuma u Srbiji, bar kad je reč o dobiti na smanjenju zagađenja gradova i sela od štetnih gasova iz postojećih 500.000 EU krševa. Ovaj dobitni niz stavio bi Srbiju na čelo niza država koje su uspele da zaokruže temu ekologije i proizvodnje u korist države i njenih građana. Uspostavljanje sistema provere referentnosti kompanija za eksploataciju (propuštena prilika da se kompanijama uskrati pravo na istraživanje 2004, kada je referentnost za istraživanja litijuma takođe mogla da bude na proveri), uz opciju mogućnosti prodaje istražnih prava za eksploataciju ka referentnim kompanijama iz ove oblasti, jeste model koji je prisutan od Vajferta do danas i koji se svakako može primeniti ako država ima nameru da aktuelne probleme rešava u interesu naroda. Istraživanje i eksploataciju treba jasno odvojiti, ali i regulisati zakonom i pravilnicima, posebno kad je reč o referentnosti kompanija koje žele da vrše eksploataciju retkih minerala u Srbiji.

Pre otvaranja novih rudnika svakako je potrebno prioritetno rešiti probleme mnogih jalovišta u Srbiji, poput jalovišta azbesta u Stragarima (naseljeno mesto grada Kragujevca) u neposrednom okruženju naselja i uliva Srebrnice u reku Jasenicu. Broj Stragaraca preminulih od kancera jeste podatak do kojeg se može zvanično doći (među njima su, nažalost, i neki moji prijatelji i poznanici) pa ovoj temi treba prići urgentno kao pokazni pilot-projekat rekultivacije u cilju unapređenja životne sredine naselja u neposrednom okruženju napuštenih rudnika. Takvi napušteni rudnici (braunfild zone) u Americi se pretvaraju u rekultivisane zelene zone na kojima se prave solarne fabrike (koje Srbiji mogu da posluže za proizvodnju dela energije potrebne za punjenje baterija električnih automobila) pa bi rekultivacija posredno imala i zaštitnu, ali i ulogu omogućavanja ponovne upotrebe zone koja više nije privredno aktivna. Ako Amerika odavno primenjuje tu formulu za unapređenje kvaliteta životne sredine, nema razloga da se ta iskustva ne primenjuju i u Srbiji.

Za većinu građana Srbije rešavanje problema sa zagađenim vazduhom u urbanim sredinama je prioritet, pa bi u tom smislu bilo poželjno „pandi”, ako je moguće, za njenu „razonodu” dodati društvo u obliku „galeba” lepeničkog na polzu naroda Srbije, ili mu za naše tržište izmeniti ime u „kraguj”, po gradu u kojem bi se taj električni automobil proizvodio.

Doktor tehničkih nauka iz oblasti energetske efikasnosti podzemnih objekata

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista