Mnogo buke ni oko čega

Specijalno za Politiku

Talin – „Talinske crne boći”, jedan od poslednjih festivala takozvane A liste u kalendarskoj godini, ovih dana su bombardovane nepravičnim optužbama o podršci „proruskom” filmu „Gluvi ljubavnici” pre nego što je iko imao prilike i da ga pogleda. U zemlji koja posebno osetljivo reaguje na sve što bi na bilo koji način podržalo Putinov režim, što je opravdano s obzirom na dugugodišnju sovjetsku okupaciju baltičkih država, rasplamsala se diskusija o razlozima festivala da jedan „ruski” film uvrsti u takmičarski program.

Festival je izložen pritisku da povuče film iz takmičarskog programa, što je njegova uprava odbila da uradi. Zbog situacije što je počela da se otima kontroli – uključujući proteste i napad na ženu jednog lokalnog političara, direktorka „Talinskih crnih noći” Tina Lok sazvala je specijalnu konferenciju za medije na kojoj je još jednom naglašeno ono što je već prethodno razjasnila u objavi tokom prve nedelje festivala. Naime, ne samo da film nije ruski, već je reč o srpsko-estonskoj produkciji čiju režiju doduše potpisuje ruski režiser Boris Guts, ali je on zemlju napustio na početku rata, i boravi i stvara u Beogradu. Takođe je naglašeno i to da film nije dobio nikakvu finansijsku podršku iz Rusije i da se ne bavi političkim temama. Dan posle premijere, prašina se slegla i više nema nikakve sumnje u to da se tu ne promoviše Rusija niti njen režim, već je u pitanju antiratni film koji govori o strastvenoj aferi gluvoneme ukrajinske devojke Sonje (Anastasija Šemijakina) i ruskog mladića Danje (Danil Gazizulin), a sve se dešava u Istanbulu.

Film koristi pametne metode da rat ipak prokomentariše kroz reakcije dve mlade osobe na vesti koje saznaju iz medija i razgovora s članovima familije. Već od scene otvaranja stvara se osećaj da ono što se dešava pred očima publike predstavlja dimnu zavesu iza koje se krije nešto mnogo dublje. Ovaj utisak je vrlo svesno generisan kroz znakovni jezik i originalnu muziku za film koja zaslužuje epitet originalna po svom divljem miksu raznovrsnih pravaca koji harmoniraju sa situacijama gde su korišćeni. Skroman budžet sa kojim su „Gluvi ljubavnici” snimljeni ne šteti izgledu filma koji profitira od fotografije Darije Likačeve, saradnice Gutsa i na njegovom prethodnom igranom filmu „Minsk” (2022), koja se s posebnom pažnjom fokusira na izražajnost lica glavnih protagonista, stavljajući sve drugo u pozadinu.

Da sve nije onako kako se čini postaje jasno od prvog kontakta ljubavnika u jednom istambulskom kafeu. Povod za susret – znakovni video-razgovor između Sonje i njene majke – privlači pažnju Danje koji joj prilazi. Dvoje imigranata dveju zaraćenih strana postaju nerazdvojni i provode dane u dokolici, što po hotelskim sobama što po kafanama. Drama se uvlači u priču kroz sekvence u kojima ih odvojeno posmatramo u momentima agonije i očajanja šzo ne žele međusobno da ih podele. Rat im je očigledno stalno u podsvesti, kao i činjenica da pripadaju nacijama koje pucaju jedna na drugu. Informacije su publici servirane u malim porcijama, što je prednost naracije. Posebno upečatljiva je scena u kojoj spoznajemo dubinu Danjine traume, kroz razgovor sa majkom koja mu veoma sabrano saopštava vest o bratovom samoubistvu pre nego što se pohvali kako joj je ovaj iz Ukrajine doneo mikrotalasnu pećnicu a ocu novu bušilicu, i u istom dahu ga zove izdajicom svoje zemlje.

„Gluvi ljubavnici” je film koji bi postao mnogo bolji i zaokruženiji da je drugačije priveden kraju, a ne na veoma predvidljiv, razočaravajuće neambiciozan način. S obzirom na to koliko je prašine podigao, to će mu pre ići u korist nego na štetu sa šansama da se prikaže i na drugim festivalima koji ne cenzurišu filmove na konto državljanstva reditelja.