Naučni rad kao najbolja promocija Srbije

Specijalno za „Politiku”

Kako lečiti retke bolesti imuniteta? Šta treba da jedemo da bismo bolje spavali? Kako od „pametnog materijala” napraviti kuću na Marsu? Kako imuni sistem razvija pamćenje? Ovo su samo neke od tema kojima se bave srpski istraživači koji žive i rade u SAD i Kanadi.

Ima ih još, naravno. Na primer, da li veštačka inteligencija može da vidi šta patolog nije video? Ili kako genetika utiče na demenciju? Na koji način mozak kontroliše apetit, težinu, metabolizam i imuni sistem? Kako napraviti ljudska tkiva na kojima se mogu testirati lekovi? Kako koristiti veštačku inteligenciju u klimatskim naukama?

S našim mladim naučnicima razgovaramo o tome kako su odlučili da odu u inostranstvo, šta bi, retrospektivno, promenili u školovanju u Srbiji, ko su im bili mentori i na kojim projektima trenutno rade. Oni su, uz mnoge druge koje nismo imali prilike da intervjuišemo, predstavnici novije generacije koja ide stopama mnogih svetski priznatih naučnika srpskog porekla u inostranstvu.

 

Nauka je luksuz bogatih nacija

 

 

Dr Milica Radišić je profesor biomedicinskog inženjerstva na Univerzitetu u Torontu, gde vodi laboratoriju koja se bavi inženjerstvom tkiva i organa. „Prvi put u istoriji čovečanstva u mogućnosti smo da napravimo ljudska tkiva i da na njima testiramo lekove i pravimo modele bolesnih ljudskih organa”, objašnjava srž posla kojim se bavi.

Iz Srbije je otišla nakon završetka srednje škole: „Devedesete su bile teške i bilo je jasno da, ako želim da budem uspešna u nauci i da imam prilike da učim o najnovijim istraživanjima, nažalost, ne mogu da ostanem u Srbiji. To me je dovelo prvo na Univerzitet Makmaster u Kanadi, a onda na Univerzitet MIT u Americi, gde sam upoznala i Gordanu Vunjak-Novaković, koja je do sada moj najveći mentor i naučni uzor.”

Milica je iz Srbije ponela staro gimnazijsko obrazovanje iz gimnazije Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu.

„To obrazovanje koje smo dobili u takvim gimnazijama od naše stare garde profesora mogu na Zapadu danas da priušte sebi samo najbogatiji ljudi u ekskluzivnim privatnim školama. Mislim da nismo potpuno svesni kvaliteta tog obrazovanja koje je moglo svako vredno dete u Srbiji da dobije. Uvek sam osećala da sam ispred svojih vršnjaka po dubini i širini tog srednjoškolskog znanja. Nauka je luksuz bogatih nacija, tako da uslovi za rad, oprema, a naravno i pragmatičnost divnih mentora i profesora u Americi i Kanadi pomogli su da postignem sve što sam uspela do sada. Ali to je bilo izgrađeno na temelju znanja ponesenog iz školskog sistema Srbije. Nadam se da možemo opet vratiti takav kvalitet u sve obrazovne institucije u Srbiji”, ističe ona.

Milica je početkom novembra dobila prestižnu nagradu „John C. Polanyi” od Saveta za prirodne nauke i inženjerska istraživanja Kanade (NSERC).

 

Odlično je što Srbija ima Petnicu

 

 

Dr Dragana Rogulja je vanredni profesor neurobiologije na Harvardu, gde vodi svoju laboratoriju koja proučava spavanje. U Beogradu je studirala farmaciju. Pred kraj studija, na poziv ujaka iz Amerike, došla je u Nju Džerzi.

„Ujak me je upisao na molekularnu biologiju zato što mu je neko rekao da je to budućnost nauke. Postdoktorske studije sam provela u laboratoriji Nobelovca Majkla Janga. Tada sam počela sa projektom koji se tiče spavanja”, priča Dragana o počecima svoje naučne karijere.

Kao zanimljiv primer svog istraživanja ona navodi da creva mogu da regulišu spavanje. Kada jedemo proteine, creva luče peptid koji ide u mozak omogućavajući nam da spavamo dublje.

Podvlači da voli rad sa mladim ljudima. U svoju laboratoriju prima i srednjoškolce jer razume koliko je važno dobiti prvu šansu za praktičan naučni rad.

„Odlično je što Srbija ima Petnicu. Nažalost, to je za uski krug đaka. Sigurna sam da ima puno dece koji nemaju pojma da ih nauka interesuje, ali kada bi proveli jedan dan u laboratoriji, oduševili bi se”, uverena je Dragana.

Kao jednog od najvažnijih mentora iz Srbije izdvaja nastavnicu matematike Jelenu Lelu Božić zato što se trudila da nauči đake kako da koriste logiku umesto da samo „bubaju”.

 

Kako imuni sistem razvija pamćenje

 

 

Dr Goran Mićević je lekar i docent dermatologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Jejl, gde vodi laboratoriju koja se bavi epigenetikom melanoma.

„U Trećoj Beogradskoj gimnaziji sam imao divnu profesorku fizike. Branislava Brkić je posedovala dar da prenese znanje i zainteresovanost učenicima za eksperimente. Generalno, praksa u našim školama je bila ograničena ali neki profesori bi se na ličnu inicijativu zauzimali da je organizuju. Ubrzo nakon što sam primljen na Medicinski fakultet i PMF u Beogradu, odlučio sam da se oprobam u inostranstvu”, ispričao nam je Goran.

U SAD je prvo studirao molekularnu biologiju i kompjuterske nauke u Ajovi, a zatim je na Jejlu pohađao dvojni program MD/PhD.

„Na Jejlu sam postao fasciniran kožom, koja ima mnoge uloge, i epigenetikom, tj. faktorima sredine koji utiču na nasledne genetske informacije bez promene DNK. Ako genetiku zamislimo kao broj telefona, epigenetika je lokal koji biramo. Takođe, zainteresovali su me imunologija i biološki lekovi. Kada sam počeo studiranje medicine 2010, prosek dužine života bolesnika sa metastazom melanoma je bio sedam meseci. Kada sam završio medicinu 2018, povećao se na tri ili četiri godine zahvaljujući novoj imuno-biološkoj terapiji. Zainteresovalo me je kako imuni sistem razvija pamćenje. Identifikovali smo ćelije u limfama koje omogućavaju organizmu da pamti rak. Ukoliko se razviju – pacijent živi duže. Otkriti kako podstaći formiranje imunog pamćenja protiv raka bilo bi revolucionarno otkriće jer bi omogućilo mnogim pacijentima da žive duže bez bolesti”, objašnjava Goran.

 

Obuka za bavljenje naukom na najvišem nivou

 

 

Dr Mina Konaković Luković je profesor računarskih nauka na Univerzitetu MIT, gde vodi istraživačku laboratoriju u sklopu centra za Računarske nauke i veštačku inteligenciju.

„U osnovnoj školi sam imala fantastičnu nastavnicu matematike – Borku Pešić, koja mi je davala dodatne zadatke i slala na takmičenja. Domaći bih uradila u školi tako da sam imala vremena za školu plesa i sviranje klavira koje mnogo volim. Svi profesori u Matematičkoj gimnaziji su bili odlični. Tada sam prošla veći deo materijala koji se uči na fakultetu, tako da mi je fakultet bio lak. Dok sam studirala, držala sam časove plesa, a i pevala u Krsmancu. Kao student generacije, dobila sam nagradu ’Kruna uspeha’. To mi je bio podstrek da razmislim o inostranstvu. Tako sam otišla u Švajcarsku”, govori ona o tome kako se zainteresovala za ovu vrstu nauke.

Pred kraj doktorskih studija počela je da razmišlja o povratku u Beograd. Ali...

„Moj mentor me je u to vreme prijavio za prestižnu stipendiju Schmidt Science Fellows, koju sam i dobila. Ona mi je omogućila novac za postdoktorske studije i obučila me kako da se bavim naukom na najvišem nivou. Mislim da sam jedini dobitnik te nagrade iz Srbije. Odabrala sam MIT, gde sam nakon postdoktorskih studija primljena da radim kao profesor. Moja laboratorija se bavi veštačkom inteligencijom, robotikom, digitalnom fabrikacijom, dizajnom pametnih materijala i kompjuterskom grafikom”, priča Mina.

Kao primer veoma interesantnog projekta navodi da su osmislili prototip pametnog materijala: „Spakujete ga u kutiju, pošaljete ga na Mars, naduvate – a on napravi prebivalište za život i rad.”

 

Put do novih lekova

 

Dr Maša Josipović je na postdoktorskim studijama na Harvardu, gde se bavi proučavanjem dijabetesa.

I njena priča počinje od osnovne škole: „Veoma sam zahvalna Bojani Pejović, nastavnici koja mi je predavala biologiju u osnovnoj školi. Ona me je pripremala za republičko takmičenje iz biologije, na kojem sam dobila prvu nagradu. Tada sam shvatila šta je potrebno za uspeh.”

Medicinu je diplomirala u Beogradu kao student generacije, sa prosekom 10.

„Bila sam u prvoj generaciji diplomaca koji su dobili posao na osnovu rezultata na fakultetima. Takođe, dobila sam stipendiju Bila Gejtsa za doktorat na Kembridžu, gde sam napravila 3D rekonstrukciju mozga i obeležila neurone koji menjaju aktivnost sa promenom nivoa šećera u krvi”, objašnjava Maša.

Profesora Stivena Liberlesa sa Harvarda je upoznala kada je držao seminar na Kembridžu.

„Oduševila sam se seminarom. On je jedan od vodećih naučnika u svetu koji istražuje vagus (nerv lutalica). Nakon što sam stupila u kontakt sa njim, dobila sam poziv na Harvard. Moj trenutni centar istraživanja je kako mozak preko vagusa kontroliše apetit, težinu, metabolizam i imuni sistem. Vagus je kao dvosmerna ulica. Jedan deo neurona nadzire unutrašnje organe i šalje komande mozgu, a drugi deo neurona šalje komande od mozga do organa. Pokušavamo da razumemo logiku vagusa, tj. koji nervi idu do kojih organa i kako ih kontrolišu. To bi nam omogućilo da napravimo lekove koji aktiviraju samo one organe koje želimo”, kaže Maša.

 

Tretmani Alchajmerove bolesti

 

Dr Miloš Kostić je rukovodilac laboratorije za matične ćelije u japanskoj kompaniji „Eisai Inc.” u Bostonu.

Priča nam kako je on stigao do Amerike: „Sve potrebne naučne metode naučio sam u Istraživačkoj stanici Petnica. U Gimnaziji ’Sveti Sava’ imao sam odličnu profesorku biologije Ljubicu Veselinović. Tokom studija na Biološkom fakultetu, smer Molekularna biologija, dobio sam priliku da mesec dana volontiram u laboratoriji na Institutu za molekularnu biologiju i genetski inženjering. Razočaran što nisam mogao da imam dužu praksu, aplicirao sam na mnogo fakulteta u inostranstvu. Dobio sam stipendiju od Univerziteta Hajdelberg. U Nemačkoj sam ostao do završetka magistarskih i doktorskih studija, obe iz oblasti neurobiologije. Tu sam upoznao suprugu Amerikanku, sa kojom sam se po završetku studija preselio u SAD.”

Miloš sada radi za japansku kompaniju koja se bavi neuroimunologijom. Ukazuje da su bolesti u vezi sa starenjem mozga sve aktuelnije pošto ljudi sve duže žive.

„Tretmani koje sada imamo nisu za lečenje već za ublažavanje i odlaganje simptoma Alchajmerove bolesti. Pokušavamo da nađemo bolje modele kako bismo mogli da predvidimo efikasnije lekove. Za ovakvo istraživanje su nam potrebne ćelije ljudskog mozga. Tradicionalni model je miš, ali miševi ne obolevaju od Alchajmerove bolesti, što ih čini slabim laboratorijskim modelom u ovom slučaju. U našoj laboratoriji koristimo reprogramirane ljudske matične ćelije koje se mogu dobiti iz ćelija kože ili krvi. Od matične ćelije možemo da napravimo koju god ćeliju želimo, pa i ćelije mozga koje nas interesuju. Nadamo se da će ova grana istraživanja doprineti razvijanju znatno efikasnijih lekova u budućnosti”, objašnjava Miloš svoje polje delovanja.

 

Tema broj jedan – veštačka inteligencija

 

 

Dr Ana Trišović je naučnik-istraživač na Univerzitetu MIT u Kembridžu.

Studirala je istovremeno dva fakulteta u Beogradu, Mašinski i Računarski. Jedan je bio besplatan, a za drugi je dobila stipendiju. Poslednju godinu studija provela je u CERN-u u Švajcarskoj na praksi.

„Milan Merkle, moj profesor na Računarskom fakultetu, pružio mi je veliku podršku. Takođe, mnogo sam naučila o nauci i životu od Vladimira Gligorova, mog mentora iz CERN-a. Zahvaljujući njemu, danas imam karijeru u nauci. Od njega sam saznala za projekat kome sam mogla da se pridružim i završim doktorske studije. Tako sam 2018. godine doktorirala na Kembridžu”, kaže Ana.

U Ameriku je došla iz znatiželje.

„Znala sam da je to zemlja inovacija u kojoj se nauka radi na najvišem nivou. Na Univerzitetu u Čikagu, pošto sam imala iskustvo u radu sa velikim brojem podataka, dobila sam projekt koji se ticao klimatskih podataka. Moj sledeći posao, na Harvardu, takođe se delimično bavio klimom. Sada radim na MIT na dva projekta: kako koristiti veštačku inteligenciju u klimatskim naukama i u nauci generalno. MIT je predivno mesto, puno inovacija. A veštačka inteligencija je ovde tema broj jedan”, ističe Ana.

 

Kad je mentor i podrška i inspiracija

 

 

Dr Nikoleta Ninković je na postdoktorskim studijama na Harvardu, gde se bavi istraživanjem efekata imunoloških odgovora kože i pluća tokom bolesti i infekcija. Rođena je u Kanadi, a kada je imala godinu dana, njena porodica se vratila u Sremsku Mitrovicu. U Beogradu je završila osnovne i magistarske studije u molekularnoj biologiji. Radila je u laboratoriji Melite Vidaković na IBISS-u tokom magistrature.

„Melita je bila fantastičan mentor i rad sa njom mi je otvorio vrata za rad na epigenetici u Kanadi. Bila mi je velika podrška i inspiracija i kao čovek i kao naučnik”, ističe Nikoleta.

Nakon završenih master studija, iz ličnih razloga vratila se u Kanadu. Tamo je prvo radila kao tehničar u laboratoriji, a onda započela svoj doktorat.

„Tokom doktorata, u Kanadi sam radila na bolestima kože i regenerativnoj medicini, naročito na imunološkoj fazi zarastanja rana”, priča ona.

Na osnovu naučnih radova koje je objavila u tom periodu, primljena je na Harvard, u laboratoriju koju vodi dr Tomas Kuper.

„Pokušavamo da shvatimo kako da iskoristimo imunološki sistem kako bi bolje funkcionisao da bi se odbranio od bolesti i infekcija. Primetili smo da pojačavanjem imunološkog odgovora kože stvaramo zaštitnu sredinu u plućima pri infekciji. Sada ćemo rad fokusirati na istraživanju imuniteta pluća”, najavljuje Nikoleta.

 

Primena računarstva na biomedicinu

 

Dr Bojan Karlaš je na postdoktorskim studijama na Harvardu, gde se bavi razvojem sistema mašinskog učenja za obradu biomedicinskih podataka.

Kao učenik subotičke gimnazije, Bojan se bavio programiranjem i išao na takmičenja iz fizike i informatike. Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu je upisao smer Softversko inženjerstvo.

„Po završetku fakulteta otišao sam u Švajcarsku. Tokom dve godine master studija u Lozani dodatno sam radio u dve istraživačke laboratorije. Posle toga, usledila je šestomesečna praksa a onda magistratura i doktorat u Cirihu”, priča Bojan.

Pri kraju doktorskih studija njegov mentor ga je pozvao da održi prezentaciju za profesora sa Harvarda. Par meseci kasnije, isti profesor je pozvao Bojana da dođe na Harvard, gde se sada bavi primenom računarstva na biomedicinu.

„Ovde analiziramo slike uzoraka tkiva kako bismo predvideli kliničke ishode pacijenta koji pate od raka kože. Konkretno, primenjujemo veštačku inteligenciju kako bismo automatski pronašli odlike tkiva koje patolozima nisu lako uočljive. Cilj nam je da detektujemo prisustvo određenih biomarkera pomoću kojih predviđamo kako će telo reagovati na imunoterapiju i koje su šanse za uspešno izlečenje”, objašnjava on.

Bojan ističe da je njegova učiteljica u osnovnoj školi Kristina Majanović bila značajna ličnost koja je utabala put ka uspesima koje je kasnije postigao.

 

Nova znanja za buduće knjige

 

 

Dr Dušan Bogunović je profesor pedijatrije, potpredsednik za Osnovna istraživanja u pedijatriji i direktor Centra za genetske greške imuniteta na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, gde ima svoju laboratoriju.

Kao četrnaestogodišnjak pohađao je školu u Engleskoj jer je tamo imao strica. U Beogradu je počeo da studira medicinu, ali je posle prve godine došao u SAD.

„U Engleskoj sam otkrio jedan drugi pristup učenju. Uživao sam da radim matematiku jer mi je nastavnik davao zadatke prilagođene mom nivou. Nikada mi nije bilo ni dosadno ni previše teško. Drugi važan momenat je bio kada sam, posle druge godine fakulteta, dobio letnju praksu u jednoj od njujorških bolnica i tako se prvi put susreo sa eksperimentalnom naukom. Svidelo mi se to što nisam samo učio iz knjiga ono što je poznato čovečanstvu, već sam bio deo tela koje stvara nova znanja za buduće knjige”, otkriva Dušan kako je tekao njegov naučni razvoj.

Sada radi na istraživanju spektara genetskih grešaka koje su u vezi sa imunitetom. Njegov cilj je da razvije koncept „precizne medicine” u imunologiji. Kaže da od kada su pronašli način da leče grupu dece iz Holandije, dobijaju pozive za pomoć iz celog sveta.

„Lekari koji leče pacijente sa retkim imunološkim bolestima i sumnjaju da je genetika uzrok bolesti mogu da nam se jave direktno. Naš rad je za njih besplatan”, naglašava on.

Zahvaljujući Dušanu, godišnji sastanak Društva „Henri Kunkel”, prestižne neprofitne organizacije koja se bavi unapređenjem nauke, održaće se u aprilu iduće godine u Beogradu. Sastanak će se fokusirati na gene i imunitet.

„Učiniću sve što mogu kako bih doveo svetske eksperte u Beograd, grad u kome žive i rade divni lekari i naučnici. Saradnja je važna u nauci. Nadam se da je to samo početak”, ističe Dušan.