Pesnik je na neki način i ubica

Izvanrednu priču o radikalnom i kontroverznom ruskom pesniku Eduardu Limonovu (1943–2020), pod naslovom „Limonov: Balada”, odnosno „Priča o Eduardu Limonovu”, kako mu glasi srpski distributerski naziv na 30. FAF-u, gde se upravo prikazuje, nudi ruski reditelj Kiril Serebrenikov koji više ne živi u Moskvi, a kod nas je poznat i po filmovima „Leto”, „Petrovljev grip” i „Žena Čajkovskog”. 
To je priča o čoveku koji je bio: anarhistički pesnik, skitnica, beskućnik, batler, aktivista, političar, koji je sedamdesetih godina živeo u egzilu u Njujorku, a potom i u Parizu, posle raspada Sovjetskog Saveza vratio se u Rusiju protiveći se svemu i svačemu u toj svojoj samozadovoljnoj poziciji „uvek sam kontra” i osnovao je Naconalboljševističku, a potom i opozicionu partiju Druga Rusija i neko vreme boravio i u sibirskom zatvoru.

Čudan je taj junak Serebrenikovog filma – mešavina stvarnog i onog fiktivnog iz jednog francuskog romana – što sam sebe opisuje kao Džonija Rotena, anarhistu i pevača „Seks pistolsa”. Serebrenikov deli ovaj svoj energetski i vizuelno moćan film u nekoliko poglavlja: „Elena”, „Revolucija”, „Slava” i „Vreme”, prateći njegov život, uspone i padove od rodnog Harkova, preko Moskve, Njujorka, Pariza i ponovo Moskve, nudeći scene iz društvenog i političkog života iz tog vremena, kao i procvat pop kulture. Lik Limonova u ovom filmu na engleskom jeziku, koji je umesto u Moskvi zbog početka sukoba snimljen u Rigi, izvrsno je odigrao britanski glumac Ben Višou, dok je ljubav njegovog života Elenu odigrala Viktorija Mirošničenko…

Vaš junak kroz ritam priče vašeg filma gotovo od pop, preko rok i hard-rok, postaje prava pank zvezda, naravno u metaforičkom smislu?

Bio je on takav, da. Ali voleo bih da napomenem da to nije pravi lik. To je lik iz romana Emanuela Karera pod originalnim nazivom „Edi”. Dakle, radi se o stvorenju koje je na neki način komponovano ili konstruisano od strane Karera, jer je on počeo da pravi ovu biografiju ruskog pisca po imenu Eduard Limonov. Bio je zaista šokiran i frustriran i zbunjen, jer nije imao pojma kako da objasni zapadnjacima kako je moguće imati ovu kombinaciju ljubavi i mržnje, nacizma i poezije i sve to u jednoj ruci. Tako da i ja volim taj pristup i na neki način sam sledio njegovu ideju.

U filmu se suočavamo sa Limonovljevim razmišljanjima o društvu, o socijalizaciji disidenata i on ne krije da mu je sve to dosadno?

Nemam pojma o disidentima, jer sebe ne doživljavam kao disidenta. Ja sam samo radnik i čitalac i ne borim se protiv neistomišljenika. Radim tamo gde me pozovu da radim. Limonov nije bio poput Solženjicina ili Brodskog, on je samo želeo da pronađe sopstvenu verziju disidenata. I u Njujorku 1974. godine, a to je bilo najmračnije vreme u tom gradu, u potpunosti je osećao da nije pronašao ništa. Samo je izgubio svoju veliku ljubav. A onda je došao u Evropu, u Francusku, i uspeo je. Imao je ogroman uspeh u javnom izdavaštvu, u izdavanju svojih dela, a kasnije mu ni to nije bilo dovoljno. Postalo mu je i to pomalo dosadno. Odlučio je da ima više, a u to vreme je počela i Perestrojka i on je procenio da dolazi vreme velikih mogućnosti. Bio je neka vrsta hvatača mogućnosti. I otišao je nazad u Rusiju zbog ove moći novog, da nešto novo dođe i za njega i videli smo šta je posle bilo.

Vi sebe ne smatrate disidentom, ali vas tako nazivaju vaši evropski producenti?

Ne mogu da sanjam tuđe snove. Moj san je nešto drugo. Limonov nije želeo da bude disident, jer je to bio Solženjicin i njegov način života. Limonov je to smatrao „disidentskom karijerom” i umeo je provokativno i javno da prozove disidentstvo Solženjicina i Brodskog kao totalno lažno. Limonovljev način života je bio samo zabava u organizaciji. Voleo je da bude okružen najboljim ženama i da bude nešto poput rok zvezde. To nije isto.

U filmu se čini da po povratku u Moskvu Limonov kao da nije znao šta da radi sa stečenom slobodom?

On je radio ono što je radio, ali kasnije je bivstvovao u slobodi. Govorio je stalno o mogućnostima, a on je bio osoba koja je tražila opcije da uvek bude u centru pažnje. On je bio vrsta osobe koja će te mrzeti ako te svi vole i obrnuto – ako te svi mrze, on će te voleti i braniti. Imam svoju vrstu neke vizije o njemu, nikada ga nisam sreo, ali to mogu da shvatim iz njegovih tekstova i iz njegovog društvenog ponašanja u poslednjih nekoliko godina života. Ali, opet kažem, u filmu se ne radi o stvarnoj osobi već o liku iz romana i njegovoj karijeri, a to daje mnogo više slobode čak i u odabiru epizoda iz njegovog života koje želite da prikažete u filmu.

Jedna od tih epizoda je izostala, ona kada je devedesetih Limonov pucao na Sarajevo?

Preskočio sam to jer, pre svega, nemamo vremena da sve pokažemo. To što sam video na postojećem snimku iz tog vremena kada on puca za mene je potpuno neprihvatljivo. Ne želim to da pokažem, ne bih mogao da snimim film o osobi koja je to uradila. Zato sam stvorio svog filmskog junaka bez ovog dela njegovog života.

Film ste počeli da snimate pre rusko-ukrajinskog sukoba, da ste ostali, da li biste se uključili u rat?

Mogao bih odbiti odlazak u rat i prihvatiti posledice. Pre ovih događanja scenario o Limonovu nam je izgledao kao neka smešna pank trka, nešto kao priča o pobunjeniku koji radi sve te smešne stvari. Ali, kasnije, nakon što je počeo rat, mi smo shvatili da živimo u svetu Limonova koji je predvideo rat i mnogo ga pozdravio, koji je pozdravio akciju na Krimu, mnogo pričao o ruskom carstvu koje bi ponovo trebalo da bude na vlasti. Govorio je mnogo o ogorčenosti i o obnovi Sovjetskog Saveza. Bilo je to suludo i bilo je zaista teško nositi se s tim. Da li je pošteno reći da je on u suštini i užasan romantičar? Da, možemo tako reći, jer su svi ljudi romantizma bili povezani sa ratom, a smrt je takođe deo romantizma. Naravno, poznajemo Bajrona, poznajemo druge velike pisce i pesnike i prilično sam siguran da biti pesnik znači biti na neki način i ubica, jer je poezija striktno povezana sa idejom smrti. I poezija je neka vrsta ubijanja ostatka jezika, jer pesnik treba da odseče ostatak jezika da bi izabrao samo jednu reč koja mu je najbolja. Dakle, ideja smrti, ideja ubistva, to je deo poezije, poetske svesti ili podsvesti i toga ima mnogo i kod Limonova.

Imate li ideju o tome kako će u Rusiji reagovati na vaš film kada i ako bude prikazan?

Iskreno, ne znam. Ultrapatriote, naravno, znaju da je Limonov na njihovoj zastavi, ali zbog straha od hapšenja, kažnjavanja ili osramoćivanja od strane njih ne verujem da bi ga bioskobdžije prikazivale. Rusi sada žive pod toksičnim oblakom propagande, ratna ludost je sve tamo zatrovala. Bojim se da prihvatanje ovog mog filma ne bi bilo isto kao kada bi se on prikazivao u mirno vreme.