Atomski sleva, možda i zdesna

Šta se to događa sa homosapijensima? Da je živ, Čarls Darvin bi se sigurno prekrstio iako je bio agnostik. U skandinavskim zemljama štampaju se brošure sa obaveštenjima stanovništvu kako da se ponaša u slučaju nuklearnog udara. Treba da imaju vodu, hranu, gotova jela, toalet-papir. Ima još mnogo toga. Recimo, otvarač za konzerve je obavezan. Obavezne su i tablete joda za sedam dana. Ključno pitanje je zašto baš za sedam. Da li će osmog dana konačno zasijati sunce i oterati oblake prašine?

I u slučaju da se ne dogodi apokaliptički rat, a gotovo je sigurno da neće, naša budućnost je osuđena na katastrofu. Bogatiji će postati još bogatiji, a siromašni još ubogiji. Ali ćemo svi zajedno, osim novčanika, deliti istu sudbinu. Bićemo priključeni na informatičke infuzije koje će simulirati stvarni život bez ikakvih emocija, strasti i ljubavi.

Stvarajući veštačku inteligenciju, ljudi su pokazali da se odriču svoje. Valjda se i zato ponašaju kao roboti kojima su crkle baterije. Šta ako stigne komanda – atomski sleva, a možda i zdesna? Robotizovani savremeni čovek neće se ni pomeriti. Ravnodušno će stajati u redu za jod pitajući se da li je poneo punjač za mobilni.

Da li zaista otkucava časovnik sudnjeg dana? I svetske kladionice počele su da primaju opklade da li će doći do nuklearne katastrofe. Problem je samo kako će kazina isplatiti dobitnike. Ovo je priča o tome šta se dogodilo sa ljudskom vrstom dok mirno čeka da je gurnu u ambis. Ja se kladim da neće. Ali šta ako ne bude nikoga da mi isplati dobitak? To će značiti da sam se pogrešno kladio i postao gubitnik. Uteha je što neću imati kome da se žalim zbog toga.

U doba pozne jeseni, kada vejavica priziva san o zimskoj idili, mrak globalne politike potire pejzaže snežne bajke, kreirajući zlokobne igre koje nadmašuju i najbolje holivudske scenarije. Dok je Donald Tramp, s mitraljeskim rečnikom i šou-biznis harizmom hipnotisao mase, osvojivši ubedljivo predsednički mandat, operativci iz senke Džozefa Bajdena koji su dugi niz godina postavljali scenu, režirali svaki potez i pisali dijaloge, odlučili su da, svesni poraza koji će ih skinuti sa pozicije moći, povuku hazarderski potez. Ukrajina je dobila zeleno svetlo da koristi američke rakete dugog dometa za gađanje ciljeva na teritoriji Rusije, iako je upotreba oružja Vašingtona ranije bila blokirana iz straha od eskalacije sukoba.

Džozef Bajden, predsednik Sjedinjenih Američkih Država do 20. januara sledeće godine u podne, kao figura koja u sebi nosi sve kontradikcije savremenog političkog teatra – kao gubitnik nominacije u sopstvenoj stranci, a još uvek šef države, postaje simbol zbunjujućeg i ironičnog sveta u epicentru svetske politike. Njegov lik je povremeno jasan, povremeno zamućen, pomalo nadmoćan, a opet stalno sklon nespretnoj i grotesknoj ranjivosti, koji je posledica njegove očigledne demencije. Nije zato pravo pitanje ko su glumci iz senke Bajdenove administracije koji su ostavili snažan pečat američke politike već da li su oni istinski reprezenti demokratije ili njeni tihi grobari koji će pokopati čitav svet. Nešto slično poput ugledne porodice Topalović.

Na drugoj strani je Vladimir Putin čije ime je postalo sinonim za vlast, kontrolu, hladnu racionalnost i nepopustljivost. U njegovom životu, oblikovanim nezapamćenim usponom u ruskoj političkoj hijerarhiji, uvek se provlači, gotovo nepogrešivo, zlokobna tajna. Kao da iza njegovih ledenih očiju koje ne otkrivaju ništa osim apsolutne moći, ne postoji samo politička strategija već i duboki, nesvesni mehanizam sile koji oblikuje kako Rusiju, tako i svet.

Na svom imanju na Floridi kao simbolu sunčanog raja koji se može pretvoriti u pakao, novoizabrani predsednik Amerike Donald Tramp, u kontroverznom ustavnom stanju dvovlašća, najverovatnije vuče konce kako bi ubedio Putina da ne primeni novu nuklearnu doktrinu Rusije, dok sa druge strane, mora trgovati sa Bajdenovim stečajnim upravnicima, kako bi sprečio da nekim novim potezom ne ubede Vladimira Vladimiroviča da je kucnuo čas da pokaže kako će istorija čovečanstva nestati zajedno sa njim.

U Putinovom svetu nema mesta za slabost, ni za nesigurnost. On nije vođa koji izaziva simpatije već onaj koji izaziva duboko poštovanje i strah, svestan da je ruski narod Putinova istinska teritorija, koja ne zavisi samo od političke nadležnosti već od unutrašnje snage koju on projektuje.

U ovoj neshvatljivoj kockarskoj igri nerava, sama pomisao na nuklearni rat kao da usmerava čitavo čovečanstvo u izazovnu orbitu iskonskog straha, gde se ljudska nadanja neprestano sudaraju sa zagonetnim zakonima apokalipse. I dok svet proživljava novi vek tehnoloških i društvenih revolucija, tu, u njegovoj senci, lebdi teret atomske pretnje, ne samo kao nešto što može da se desi već kao nešto što stalno preti i čeka svoj trenutak.

I u toj pretnji, svi mi imamo isti osećaj da nismo u stanju da pobegnemo od svoje sudbine. Nuklearna pretnja je za nas mnogo više od geopolitičkog izazova. Ona je postala nevidljivi, ali uvek prisutan element ljudskog postojanja. Tu je, kuca na vrata i može ući svakog trenutka.

Nuklearna pretnja nije ništa drugo nego metafora naših napora da pobegnemo od vlastite destrukcije. Samo još jedan pokušaj da se izbegne neminovno. U slikama svakodnevne apsurdnosti postojanja života na rubu propasti, tako i mi danas, u vremenu nuklearne opasnosti živimo sa neprekidnim osećajem da se može dogoditi sve osim sigurnosti u opstanak. Šta je nuklearni rat ako ne potpuna negacija svega što je čovečanstvo naučilo o samom sebi? I tu leži duboka tragedija: u trenutku kada smo postali sposobni da izazovemo nesagledivo uništenje, istovremeno smo izgubili sposobnost da racionalizujemo posledice tog čina. Kao u snu iz kojeg ne možete da se probudite, taj strašni trenutak ostaje večito nejasan i neuhvatljiv. U tom snu, bez obzira na to koliko su se svetovi promenili, strah ostaje isti.

Svaki mali čovek, bilo gde, sukobljava se sa univerzalnom silom. U tom kontekstu, nuklearni rat nije samo politički problem. On je znak za neizbežnu borbu sa nečim što nas prevazilazi. On nije samo proizvod ljudske gluposti ili još glupljih političara, već i nemogućnost da prepoznamo naše sopstvene granice. Dok traju vojna nadmetanja između velikih sila, dok brojne vođe proračunavaju mogućnosti za konačni rat ili kolebljivi mir, naravno da to sve izgleda kao igra u kojoj će, možda, samo nekoliko milisekundi odlučiti o sudbinu ljudske vrste.

Pitanje svih pitanja je koliko vremena još imamo pre nego što se ta granica, ta opasnost, konačno ne prelije u stvarnost. Kako će izgledati svet kad sudbina prestane da bude apstraktna i postane smrtonosno nepopravljiva?

Možda je to sudbina sa kojom moramo da živimo, sudbina koju ne možemo da ignorišemo bez obzira na to koliko se trudimo da verujemo u nešto bolje. Jer strah od nuklearnog rata nije samo strah od uništenja. To je strah od nas samih, strah od nesposobnosti da se oslobodimo sopstvene destruktivne prirode.