Glupost je neizlečiva bolest

Zdravlje dolazi iz molitve, mira i dobrote koju su vam dali roditelji da podelite drugim ljudima. Bez toga postajemo besmisleni. Sve ono što bi bile brige, što bi bile sekiracije oko toga da li ću steći, da li ću uraditi ovo ili ono što se može smatrati uspehom je nebitno. Sve što dolazi spolja, a što mi nije prijatno, jednostavno očetkam sa svojih pleća i nastavljam dalje. Ovo je objasnila u jubilarnom 50. „Politikinom” podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” glumica Tanja Bošković. Ona je objasnila da je žrtvenost važan i bitan deo duhovnog zdravlja.

‒ Treba uraditi nešto umesto nekog drugog jer od toga imate zadovoljstvo. Toliko vas to ispuni da taj dan zaista postane važan za život. Ako budemo to propuštali samo odmarajući se, povlađujući sopstvenoj lenjosti, mi ćemo se urušiti kao ljudi. Pašćemo. Pašćemo do neustajanja. Moramo da ustanemo i onda kad zgrešimo, onda kad nismo uradili najviše što smo mogli. Ali moramo ustati sutra pa pokušati ponovo. I tako mnogo puta. Često me pitaju moje mlade koleginice kako sam izdržala. Ne znam. Evo 51. godinu bavim se ovim teškim poslom, jer u glumi radite sa najosetljivijim delom sebe. Ne znam kako sam izdržala, ali sam ostala zdrava. Ostala sam zdrava tako što sam se trudila da i ono što je bruka, prava pravcata ozbiljna bruka, nekako oprostim sebi, zamolim za oproštaj druge ljude, stanem pred gospoda pa vapijem za oproštaje. To je način da se prevaziđe sve ono što su naše slabosti. Mi smo ljudi, slabi i kvarljivi. Razne stvari nas sustižu sa raznih strana, sa nekim stvarima ne možemo ni da se izborimo… Prosto mi bog nije dao pameti toliko. Ja bih najviše volela da sam Tesla, ali nisam. Znači ne znam, mnogo toga ne znam. Ne mislim samo na kvantnu fiziku, nego mnogo ne znam iz oblasti života. Samo u mladosti mislite da ste toliko pametni da mislite da sve znate. Posle više nikad nisam bila toliko pametna i imala sam u vidu to gde sam sve šuplja”, naglasila je Boškovićeva.

Njen stav je da treba oprostiti sebi. Jedna od najtežih stvari je upravo bila da se izbori sa tim ‒ šta sve ne može, koliko ne zna i koliko mora da se skruši pred gospodom. To nije lako, kaže, pogotovo u mladosti kad ste uobraženi, kad mislite da je čitav svet vaš. Često je pitaju, ističe, da li žali za mladošću.

‒ Naprotiv. U mladosti sam bila srećna kao čovek jer sam bila voljeno dete, voljena sestra, voljen prijatelj, voljena unuka, baš sam hranjena ljubavlju i što mi je pripadalo i što mi nije pripadalo. Ali, s druge strane dođite u situaciju kad kažete: „Pa nisam zaslužila, moram više da se trudim, moram bolje da razmislim, moram više da naučim”. Učenje je takođe jedna bitna stvar za duhovno zdravlje, otvorenost uma i duha za stvari koje vam nisu poznate, za koje sumnjate da su uopšte moguće, otvaranje svog sveta pred drugima, a to je deo mog posla kojim se bavim ceo život, što nije lako. To često može da vas polomi, može da vas uznemiri dubinski, najdublje, najozbiljnije. Da vas poremeti jednostavno. Naravno, da vam dođe ne da izađete iz glume nego da izađete iz života. Što je takođe normalno i mislim da se svakom živom, ozbiljnom čoveku događa. Zato služi molitva, da umiri tu aždaju, vrlo često kreativnosti. Aždaja kreativnosti je strašna, raspinje vas krvavo. I tu zaista strada najusamljeniji deo vas – dodaje gošća našeg podkasta.

U životu joj je padalo na pamet i da se zamonaši. Misli da svaki čovek to nekad poželi u životu, naročito žene, ali da joj poslušnost nije jača strana, a da je ta ideja veliki podvig koji nadilazi njene moći.

‒ Moj život bi bio bruka da nisam rodila decu i učinila nekoliko dobrih dela, to bi bila propast. Ali to isto čovek mora da oprosti sebi. Sva lutanja su nam od boga. Drugačije ne bih naučila, sasvim sigurno, pošto sam ovako glupava. Glupost je inače potpuno neizlečiva bolest, a jeste bolest. Retki su oni kojima bog da tu strelovitost ka uzvišenom. Malo ih je koje sam upoznala, to su sveti ljudi. Meni bog nije dao taj put. Sama sam morala da padam, morala sam da udaram glavom o baš svaki zid na koji sam naišla, dok jednog dana nisam naučila da mogu ili da ga preskočim, ako sam dovoljno jaka, ili da ga zaobiđem ako sam malo manje jaka. Ali, put ne biramo. Put bira nas, odnosno upućuje nas tamo gde su naše slabosti koje možda uz božiju pomoć možemo da popravimo. Možemo da se potrudimo. Ne samo oko sebe, nego trudeći se oko bližnjih mi zapravo popravljamo sebe. I kad sam to razumela, život mi je postao malo lakši. Inače, dotad je to bilo veliko stradanje, stradanje koje je čak prevazilazilo moje moći, a i moći mojih bližnjih – ističe naša sagovornica.

Na pitanje koliko joj je bilo teško da u životu nađe partnera koji će je razumeti i bezuslovno voleti, ona odgovara da joj gospod nije dao tu priliku, verovatno sa razlogom. Često joj njeni bliski prijatelji govore da je udata za pozorište.

‒ Bilo je teško pronalaziti prave partnere. Verovatno da nemam ni dara da to primetim, nađem, osetim. Verovatno da nisam dovoljno brižljivo tragala niti dovoljno brižljivo čuvala ono što mi se nudilo. Nisam mogla ni da prepoznam u svojoj opčinjenosti pozorištem i sebi u odbranu da kažem brizi o daru koji sam od gospoda dobila. Pozorište zahteva veliku posvećenost i ogromno vreme, zahteva trud oko tuđih darova, mojih kolega, bez obzira na to da li se oni bave glumom ili scenografijom, kostimografijom… To ne možete znati u mladosti, ta sposobnost se stiče kasnije. U jednom smislu sam zadovoljna. Uradila sam koliko sam mogla. Nikada mi nije bilo stalo ni do kakvih nagrada, priznanja, ali sam u ovu vrstu starosti ponela nekoliko ozbiljnih prijateljstava, jako dubokih, starih po 50 i kusur godina. Meni je to bilo važno. To je moje ordenje, to su moje svekolike svetske nagrade. To je veliki trud i sa strane mojih prijatelja, ali i moj trud, i briga, i staranje o tome da to raste. Ako stane, ikada, ako stanemo u životu, na bilo koji način, tog časa počinje urušavanje i propast – navodi Boškovićeva.

Ova fenomenalna glumica u našem podkastu je govorila i o tome da živi normalan život, da se bavi svojom kućom i okućnicom, da voli da čita jedan sat i onda radi po kući jedan sat, da voli da hoda napolju po dva sata, a da onda ide pa igra.

‒ Bavim se običnim ručnim radovima koje svaka žena treba da zna. Morate znati da napravite sebi šešir, sašijete neki komad koji ćete nositi sa zadovoljstvom, isplesti nešto, napraviti korpicu za jaja za Uskrs, ali i naučiti nešto novo. Neka to bude jedan stih, ali nešto što vam je nepoznato. Rešite ukrštene reči, vi koji ne vežbate mozak i ne učite napamet svakog dana. Ja imam tu sreću da učim napamet svakog dana i to je odlična stvar. Sve zaboravljam, osim tekstova pozorišnih predstava. Držim aktivnih deset komada u glavi. To je fenomenalna stvar. Bavimo se sad veštačkom inteligencijom. A nismo došli do toga ni da savladamo ovu koju nam je bog dao, prirodnu inteligenciju. Ta veštačka me ne interesuje – dodaje naša sagovornica.

Budući da mnoge ljude zanima koja je tajna njenog mladolikog izgleda, gošća našeg podkasta otkriva da joj je šaka hrane dovoljna za jedan dan.

‒ Sve što može da stane u vašu šaku, toliko treba da pojedete. Sve ostalo je prejedanje. I bitna je fizička aktivnost. Možete pojesti i 200 grama čvaraka i 100 grama kajmaka sa hlebom ako idete da kopate. Ali mali je broj onih koji žive u gradovima i idu da kopaju. Bavila sam se igranjem, između ostalog, i mogla sam sebi da dopustim da jedem šta god mi padne na pamet. Sada više ne. Ne mogu više da pojedem celu tortu, a ranije sam mogla da napravim tortu i da je pojedem. Ono što raste ovde, to treba jesti. Najbolje je kada biste imali da vam neko odgaji u dvorištu hranu koju ćete pojesti. To je najzdravije. Možete da pojedete ponekad i avokado, i kivi... Ja volim ribu, volim morske plodove koje uvek jedem kada odem u moj Herceg Novi. Nisam očarana mesima, ali ponekad valja pojesti nešto epohalno, što će da vam zadovolji i posebno čulo. U ovim godinama mogu jednom mesečno da nahranim to. Treba jesti što tečnije, kašikom. To je ono što je ključno – otkriva naša sagovornica.

Ona navodi i da je strastveni pušač, da je prestajala da puši, ali da nije pokušavala da ostavi cigarete. Kad joj se nije pušilo ‒ nije pušila.

‒ Cigarete volim, volim dim, ali ne radi se samo o tome. Cigareta je moja koncentracija. Kad probam komad, izbijte mi cigaretu iz ruku i postanem netalentovana. Drugo, to je moj bunt. Svega onoga što mi se nameće kao rešenje. Pa da li ovaj svet misli da sam ja toliko nedotupavna da ne znam šta je dobro za mene? Znam. U jednom trenutku u životu imala sam neki problem i kaže neko meni tada da bi bilo dobro da prestanem da pušim. Pitala sam zašto? Odgovor je bio zato što to nije dobro za ovo i ono. Za moje živce i za to kakav sam ja čovek bilo bi mnogo gore da sad posle 50 godina prestanem da pušim. Prvo, šokirao bi mi se organizam jer je on naviknut na ovu količinu dima koju unosim u svoja pluća za moje pare, na moja usta. Zato sam rekla ‒ ostavite me na miru. Drugo, od nečega ću morati i da crknem. Pa nek crknem od nečega što volim. Da ne crkavam od nečega što prezirem. Organizovaću svoj život onako kako želim u skladu sa mojim slabostima, sa mojim nedostacima, sa mojom glupošću. Neću da postanem neko drugi, ne želim – zaključila je gošća našeg podkasta.

Prezirem politiku

Tanja Bošković je naglasila i da prezire politiku.

‒ Zamislite uopšte ambiciju da neko uređuje tuđ život, a da pritom ni svoj ne zna da uredi. Pa to je da se zgadite. Ali nije moje da sudim. Moje je da gledam svoje posla. Ja ne živim u ovom svetu, ni u ovom veku. Mnogo više živim u 19. veku. Ni od koga ne očekujem ništa. Idem kroz ovaj život i kroz ovaj svet i okrećem se tamo gde su dragulji. A ovi kaljavi škriljci okolo što mogu da vam upadnu eventualno u cipelu da vas nažulje, to samo otresete i – zdravo, prošlo je. Ne interesuje me, ne zanima me ni ko je predsednik države, ni ko je njegov zamenik, ni ko ovo radi, ni ko ono radi ‒ sem kad se dese neke rđavštine. Onda psujem. Često u sebi. Jer me je sramota da psujem pred drugim ljudima – naglasila je Boškovićeva.

Kada se probudim a ništa ne boli, znači da sam umrla

Naša sagovornica je rekla da ima ljudi koji neće više da hodaju, koji neće da ih boli telo.

‒ Telo mora da vas boli. Trša balerina koju sam obožavala je govorila jednu smešnu rečenicu: „Jedno jutro kad se probudim, a ništa me ne boli, znači da sam umrla.” Dokle god ste živi, mora malo negde nešto i da vas boli. Pa kad vas boli, a vi se potrudite da ga zalečite tako što ćete ga više upotrebljavati, a već sutra će vas boleti manje. To je moje iskustvo. Tako sa stopalima, tako sa visokim štiklama. Zato savetujem da jednom nedeljno moje ispisnice, a meni je 72 godine, jedno popodne provedu u visokim štiklama. Prvo, noge će im biti lepše. Drugo, to će biti pobeda nad lenjošću, a i učiniće da se neko tajno okrene za njima i da pogleda te negovane noge – dodaje glumica.

Grlim poznate i nepoznate ljude

Nije joj jasno zbog čega su ljudi zaokupljeni vestima, brzinom, kaže da ne zna gde žure, ali i da je činjenica da je 21. vek doneo floskulu: „Izgledam, dakle, postojim.” Ljudi žele da se dopadnu drugima, a usledila je i era društvenih mreža.

‒ S kim zapravo komunicirate preko društvenih mreža? Sa sobom? Znači da imate siromašan unutrašnji život. To nisu ljudi koje poznajete i koji će vas usrećiti na bilo koji način iz oblasti tog poznavanja. Reklamirate se vrlo često neistinito, neiskreno u odnosu na sebe. Meni društvene mreže ne trebaju, a i ne znače mi ništa. To je postao neki medij gde bez ikakve odgovornosti zapravo lažete. I tu je sve lažno. Da li ste primetili da ljudi retko dodiruju jedni druge? Sve ređe. To je tekovina 21. veka. Ja sam sablažnjena. Zato verovatno imam ovu potrebu da grlim poznate i nepoznate ljude. Dodir i zagrljaj leče. Umem da zagrlim čoveka, da osetim, da vidim da nekome nešto treba i da pružim sebe u zalog toga da njemu bude bolje. Pa to su stvari koje moraju da se nauče u životu. Jedino to i učim i svoju decu i učiću svoje unuke, a ako bog da doživeću i praunuke kao moja mama – napominje Boškovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU