Krvna slika

U skladu s godišnjim dobima varirali su mu i rezultati krvne slike. Redovno je, svakih šest meseci, davao krv na analizu. Zdravstveno stanje bilo mu je promenljivo i zavisilo je uglavnom od svakojakih spoljnih i unutrašnjih uticaja. U sezoni jesen/zima zatamnjene brojke u rezultatima laboratorijskih pretraga nepogrešivo bi se odnosile na rast holesterola, triglicerida, glukoze… a sve to usled ishrane pune masnoća, soli, šećera, testa svih vrsta a ponajviše onih lisnatim, s rakijama i vinima.

Značajan doprinos skokovima brojeva u nalazima njegove krvne slike koji su se u tim mesecima figurativno mogli porediti sa kursnim vrednostima dinara tokom devedesetih godina prošlog veka davala je potrošnja cigareta i udisanje vrelog dima, katrana, nikotina... Duvanio je tokom jesenje/zimskih svečanih ručkova, večera ili veselja, što se kaže, i više i revnosnije nego da mu je lekar to prepisao kao terapiju za borbu na život il’ smrt.

Naravno, da je neko mogao voditi statistiku o njegovom vremenu provedenom u nepomičnom sedećem položaju ali i potonjem kasnonoćnom hrkačko-ležećem, verovatno bi i te podatke uneo u spisak uzročno-posledičnih „krvnih skokova”.

Do mrdanja ekstremitetima dolazilo je jedino ako bi kojim slučajem bilo manjka stolica na okupljanjima pa bi morao da stoji, obično naslonjen na zid u domaćinovoj kuhinji, katkad premećući težinu sa noge na nogu. Jedino zbog čega mu to stajanje nije tako teško padalo bilo je to što bi u tom slučaju uvek bio nadomak celokupnog asortimana đakonija i što je izlaz na terasu (čitaj: hitno pušenje cigareta) bio dostupan poput izlaza za spasavanje u slučaju opasnosti od požara.

Dakle, izazivači olimpijskih krvnih skokova uvis delovali su javno i otvoreno i to najčešće na tradicionalnim skupovima u kojima se reč „mera”, posebno po pitanju „ića i pića”, sasvim svesno brisala iz upotrebe.

Red venčanja, pa red slava, potom novogodišnjih i božićnih praznika, te opet red slava, a onda rođendani…. Preplitala su se gošćenja i posete roditeljima, rodbini, kumovima, prijateljima, kolegama, komšijama…

Gotovo da nije bilo sveca kojeg on, njegova supruga i deca nisu obeležavali i proslavljali. Međutim, društvo je bilo multinacionalno, pa je uključivalo i obeležavanja drugih verskih praznika tako da se okupljanjima maltene više nije znao broj.

Nažalost, na svim tim druženjima najmanje se razgovaralo o samom povodu okupljanja, a više o hrani i piću, tračevima sa javne scene, koncertima poznatih vremešnih pevača, zahuktalim ratovima, političkoj situaciji, zaverama svih vrsta, mafijama svih sorti, stradanjima i hapšenjima, smenama, ostavkama, imenovanjima, suđenjima, o nedavno preminulim poznatim ličnostima, najposećenijim sahranama, veličini čitulja u novinama i njihovoj ceni, raznim kupovinama i prodajama…

Pošto nije trpeo žučne rasprave, niti kritike bilo čije i bilo kakve, diskusije na desetine tema u koje se nije razumevao... uglavnom  je bio slušač i posmatrač. Retko i učesnik. Jeo je, pio i pušio. Doduše, voleo je viceve. Umeo je čak da se nasmeje i nekom političkom, ali je više voleo one prizemnije o ljudskim slabostima, manama, greškama i glupostima. Neke kraće i sam je znao dobro da iznese, ali mu duži nisu išli. Dešavalo mu se da zaboravi poentu ili da se sam toliko zasmeje tokom pričanja da mu suze poteku, nos procuri, a glas mutirajuće zacvili, te je doneo odluku da odustane od daljih egzibicija i prepusti „mikrofon” drugima.

Ono na šta je on lično bio ponosan, to jest u čemu je bio nenadmašan i čak su mu pojedini zavideli, a on odabranima otkrivao tajni spasonosni gvint, bilo je osmišljavanje regularnog lažiranja rezultata krvne slike.

Istini za volju nije mu malo vremena trebalo da otkrije kako da nakon tolikih krkanluka dođe do snižavanja pojedinih zatamnjenih vrednosti sa „krvne kursne liste”, te time izbegne slušanje lekcije od doktora, što je – malo je reći – loše podnosio. Mrzeo je kada ovaj krene da mu „soli pamet šta sve kao može da mu se desi ako tako nastavi besprizorno i neodgovorno da se ponaša, bla, bla, bla”.

Tajni godišnji „gvint plan” podelio je na sezone: zima/proleće i leto/jesen. Skraćeno: Z/P i L/J.

U sezoni Z/P bi oko prvog februara na najmanje deset dana pre vađenja krvi iz ishrane uklanjao čvarke, kulen, kavurmu, burek, svinjsko meso, kajmak, mast i leba, cicvaru, majonez… baklavu, lisnata testa, žestinu i dodatno dosoljavanje jela. Duvan je svodio na neophodni minimum u kriznim trenucima. Mora se priznati da je za svaki slučaj sve vreme sezone Z/P uzimao tabletice protiv holesterola, a tokom ovih tajnih gvint deset dana uveo i dnevnu šetnju – tri kilometra bržim hodom.

I tako sve do jutra kada je na red dolazilo vađenje uzoraka za analizu krvne slike. Čim bi napustio laboratoriju odlazio je u pekaru i častio se sa četvrt tepsije praznog bureka, četvrt sa sirom i četvrt sa mesom.

Sezona L/J sobom je nosila manje hedonističke izazove. Tu su se provokatori nalazili, doduše, takođe javno i otvoreno, u tehničkim aparatima poput klima-uređaja za koje mu se činilo da su bili usmereni isključivo na njega, uvek i svugde, i tukli ga u teme ili sinuse izazivajući mu porast vrednosti limfocita, snižene leukocite, a onda i skokove sada već svima dobro poznatog i zastrašujućeg CRP-a.

Da bi uspeo i tu da zavara trag u laboratorijskim nalazima i spreči doktorov nalet držanja lekcije dešavalo mu se da usred leta na glavi nosi vunenu kapu nabijenu gotovo do samih nozdrva.

Kada ga je doktor iz medicine rada uhvatio da kalkuliše sa nalazima iz sezone Z/P pozvao ga je na razgovor i sasvim mu mirno rekao: „Čoveče dragi, šta želite ovim turbulencijama i šokovima da postignete u svom organizmu? Ne varate vi mene čoveče, Vi varate samog sebe. A sada vas molim da pozovete sledećeg u čekaonici da uđe. Završili smo.”

Putem do kuće osećao je kako drhti. Čas mu se činilo da drhti od nervoze, a čas da ga trese temperatura. Sezonski gripovi svih poznatih i nepoznatih tipova uveliko su već vrebali sa svih strana. Sve je bilo očiglednije da ga je neki od njih uzeo pod svoje.

Naredne dve nedelje nije izlazio iz kreveta. Tokom prve sedmice se preznojavao, kašljao i iskašljavao sekret do izbezumljenja. Već naredne sedmice nastupio je značajniji smiraj ovih senzacija i pošto mu je supruga bila tokom dana na poslu, deca zauzeta školskim i vanškolskim obavezama, a TV prijemnik u kvaru, počeo je da se dosađuje. Društvene mreže nije koristio, ali se sa mobilnim telefonom i aplikacijama dobro snalazio. Tako mu je pala na pamet jedna od njih – za učenje i usavršavanje stranih jezika.

Iz ponude je izdvojio engleski jezik kao jedini o kome je imao nešto više pojma. Izabrao je tridesetodnevnu opciju sa ciljem da je ubrzano završi u sedam dana koliko mu je preostalo od bolovanja. Odabrao je svoj nadimak i avantura je počela. Navalio je bio kao sumanut jurišajući kroz lekcije poput geparda. Aplikacija je smišljeno forsirala takmičarski duh među polaznicima neprekidno ih bombardujući zvučnim i slikovnim signalima, svojevrsnim nagradama ili ukorima, kao i listom najuspešnijih, što ga je najviše u svemu i stimulisalo. Sati i dani su prolazili, njegov trud je postajao ne samo sve primetniji, već ga je doveo do samog vrha liste! a Od njega na listi bila je bolja izvesna Patricija, koja se očito služila istim principom neumornog upinjanja da ubrzano završi započeto. Patricija je umela i da ga dovede do ludila. Taman što bi se ustoličio na prvom mestu sa, kako mu se činilo, nedostižnim brojem poena trgnulo bi ga iz sna upozoravajuće pištanje aplikacije da je Patricija uspela da ga prestigne. I tako je to trajalo satima i satima sve do isteka vremena.

Aplikacija mu je na kraju kursa poslala zahvalnost što ju je koristio i čestitke na neverovatnoj brzini i osvojenom drugom mestu.

Na kraju obaveštenja stajalo je da je prvo mesto osvojila devetodišnja Patricija.