Naše naravi i mane

Profesor Timotije M. Reljić radni vek je proveo u prosveti, a iza sebe je ostavio i dve knjige „Četnički đački bataljon – Podrinjski” i „Priča o Lešnici”. Iz ove druge navodim deo kao veoma interesantan i ilustrativan kroki naših (večnih?) naravi i mana. „Siromašni Lešničani nisu imali mogućnosti da šalju decu ni u osnovnu školu, a bogate porodice su školovale svoje sinove na fakultetima u inostranstvu, naročito u Beču. Tako se zbilo da su sinovi iz porodica Isakovića i Pejića, u isto vreme, pre Prvog svetskog rata, studirali medicinu u Beču. Sin Mladena Isakovića Marko, izuzetno nadaren i sposoban mladić, studirao je medicinu u Beču i 1906. godine nalazio se u završnoj, šestoj godini, kao jedan od najboljih studenata svoje generacije, veoma cenjen od svojih kolega i profesora. Za vreme letnjih raspusta, kada je dolazio svojim roditeljima u Lešnicu, njihovo dvorište bilo je svakoga dana puno naroda koji je dolazio na pregled i tražio leka od Marka, iako je on još bio student... Marko nije dozvoljavao da iko iz Lešnice i okoline ko je došao da traži leka, ostane nepregledan i da mu ne pomogne. Ni od koga nije hteo da primi nikakvu naknadu. Ako je imao odgovarajuće lekove, i njih je davao besplatno. Njegov meštanin i kolega Milisav Pejić verovatno nije imao smisla, pa ni volje, da radi ono za šta se opredelio. Nije učio, niti je na vreme davao ispite na fakultetu, zbog čega ga je strogi otac žestoko prekorevao i uvek mu ukazivao na Marka kao primer... Nažalost, naše malo mesto nije nikad imalo sreće sa umnim i plemenitim ljudima. Jednog dana, tačnije 18. aprila 1906. godine, stiže u Lešnicu za obe porodice i sav narod našeg kraja tužna vest – da je Milisav Pejić ubio Marka Isakovića i sebe. Kad je ubijen, Marko nije imao ni 24 godine. Pričali su mi stariji Lešničani da je na sahranu došla delegacija profesora i studenata iz Beča... Od tog nesrećnog događaja, ove dve porodice, koje su dominirale Lešnicom i mogle mnogo doprineti njenom prosperitetu, ispuniše se mržnjom i rivalstvom, što je nanelo veliku štetu i njima i celoj Lešnici... Niko od starijih Lešničana koji su živeli u to vreme i poznavali obe porodice i njihovu decu, nije mi rekao da je Milisav Pejić bio zlikovac i loš čovek, već samo da je bio slab student... Prema njihovom pričanju stekao sam utisak da taj nesrećni mladić nije toliko kriv za ubistvo koje je počinio, koliko njegovi strogi roditelji, prijatelji i sticaj nesrećnih okolnosti. Kad god sam se interesovao kod ovih porodica da nešto više saznam, nailazio sam na zid ćutanja...”

Miroslav Krleža, najveći hrvatski književnik, u drami „Gospoda Glembajevi”, kroz usta Leonea piše: „Mutno je sve to u nama, draga moja, dobra Beatriče, nevjerojatno mutno... Ovo je bitno: matematika je ako se govori simbolično, bliža Nepoznatome od govora ili od slike. Matematska formula može jasno da kaže ono, što ne mogu ni govor ni slika, pa ni glazba, koja je još uvijek relativno najmatematičnija! Govor govoriti i govorom se izraziti to je artizam, to je već problem umjetnički... I ja, koliko više slikam, sve sam više uvjeren, da je Da Vinči potpuno u pravu: stvar se može precizno odrediti samo apstraktnom matematičkom koordinacijom. I eto, to je moje unutarnje protuslovlje: mjesto da sam matematičar, ja slikam. S tim raskolom u sebi, što može čovjek postići više od diletantizma?” Da bi mu Anđelika odgovorila: „Ja sam, otkad postojim, gledala život u slikama: postoji u našem subjektu vani i unutra. Što se nalazi između toga? Nešto, kao što ti veliš, tamno i mutno: nervi, mozak, meso, nešto što se zove naš subjekt. Jedna tužna šupljina u našem takozvanom subjektu. A sve se to razvija u vremenu i u nečem nepoznatom, transcendentalnom... Tu se razumom ne može ništa!...”

Moje pitanje, i za neke današnje događaje i dešavanja, glasi: Mogu li se matematikom ili racionalno objasniti, ili je i dalje „mutno sve u nama, draga moja Beatriče”?

Jovan Rukavina,
Šabac