Najvažnije je reagovati odmah kada dete prijavi problem

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) je u saradnji sa Ministarstvom prosvete i poverenikom za zaštitu ravnopravnosti realizovalo tokom prethodne školske godine uz podršku brojnih partnera projekat „Zajedno i bezbedno kroz detinjstvo”. Deo ovog projekta bile su i radionice u osnovnim školama koje su đacima od petog do osmog razreda održali predstavnici MUP-a i škola na temu „Prevencija vršnjačkog nasilja u stvarnom i digitalnom okruženju”. Posle skoro 11.000 održanih radionica pokazalo se da đaci vole da kažu šta oni misle i da budu direktno uključeni u rešavanje problema. Takođe, većina učenika ocenjuje da konflikti mogu da se reše pozitivno i da treba pružiti šansu drugaru ili drugarici čak iako se u nekim situacijama ponašaju nasilno, jer se iza toga možda kriju mnogo ozbiljniji problemi koji tu decu muče, pa na neprimeren način skreću pažnju na sebe.

Radionice se, kako za „Politiku” kaže Olivera Zečević, šefica Odseka za suzbijanje maloletničke delinkvencije u Upravi kriminalističke policije MUP-a Srbije nastavljaju i u školskoj 2024/2025. godini, i to ne samo za učenike, već i za roditelje.

U fokusu teme održanih radionica bile su i odeljenjske vajber grupe, ali i društvene mreže poput „Instagrama” i drugih koje mladi koriste, gde obično započinju konflikti, koji ukoliko se na vreme ne reaguje pre ili kasnije prerastaju u neki od oblika nasilja, najčešće verbalnog (psihološkog) i/ili fizičkog čije posledice vidimo u realnom svetu. Sadržinu jednog od primera za vežbu na radionici činila je situacija verbalnog konflikta između vršnjaka kada je više učenica preko aplikacije „Vajber” u okviru grupe ismevalo, vređalo i isključivalo iz društva školsku drugaricu.

U ovom primeru za vežbu učenici su imali zadatak da prepoznaju oblike nasilja, da napišu plan kako na pozitivan način da reše konflikt i pomognu svim akterima sukoba, zatraže pomoć i podršku nadležnih službi u školi i van nje i predlože eventualno kazne u zavisnosti od posledica, ali na način kako bi to oni uradili da su članovi tima za zaštitu u svojoj školi.

Đaci su bili podeljeni u nekoliko manjih grupa, a svaka je predstavljala tim u kojem su se delili po ulogama – direktor, nastavnik, psiholog, pedagog, razredni starešina, roditelj, učenik, školski policajac...

„Svaki tim je imao po jedan zadatak, tj. opisanu situaciju u kojoj se dogodio vršnjački konflikt i u okviru tima, u ulogama koje su imali, osmišljavali su načine kako da tu situaciju pozitivno reše. Činjenica je da deca dosta vremena provode u virtuelnom okruženju i da su izložena brojnim izazovima, te ne čudi što su upravo ona i najbrojnije žrtve različitih krivičnih dela koje se vrše putem interneta. To između ostalog ne podrazumeva njihovu zloupotrebu samo od strane odraslih nego i od strane vršnjaka. Tako da nam je bilo važno da razgovaramo i o prepoznavanju izazova i rizika u ovom prostoru u okviru vršnjačkih relacija”, objašnjava za „Politiku” Olivera Zečević, šefica Odseka za suzbijanje maloletničke delinkvencije u Upravi kriminalističke policije MUP-a Srbije.

Tako su deca razne konfliktne situacije koje neminovno ne moraju da se završe pokretanjem vaspitno-disciplinskog postupka u školi rešavali timski, razgovorom i dogovorom. „Bili su zadovoljni i srećni, jer smo koristili mobilne telefone i digitalne platforme poput ’Kahua’, ’Čuvam te’ i ’Pametno i bezbedno’, koje omogućavaju učenje na zabavan način, ali istovremeno i takmičenje za simbolične nagrade koje smo za njih pripremili. Ovaj način rada im je sve vreme držao pažnju i interesovanje, što je bio i naš najteži zadatak, tako da mogu da zaključim da je projekat uspeo. Obezbedili smo praktičnu primenu jednog od ključnih principa Konvencije o pravima deteta, a to je participacija”, navodi Zečevićeva.

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Takođe, u projekat su bili uključeni i roditelji, jer, kako navodi naša sagovornica, pokazalo se da neki roditelji nisu dovoljno upućeni u mehanizme kontrole dece, dok provode vreme na društvenim mrežama, kao i da nisu u potpunosti upoznati sa sadržinom i namenom platformi „Čuvam te” i „Pametno i bezbedno”. Ove platforme je obezbedila naša država i sa njih roditelji mogu besplatno da preuzmu programe i aplikacije kako bi uspostavili bolju kontrolu dece u pogledu sadržaja koji posećuju i razmenjuju, vremena koje provode na internetu i lociranja.

Rezultat održanih radionica je takav da su i deca i roditelji napravili značajan pomak u prepoznavanju određenih situacija nasilja, načina na koji bi trebalo da reaguju i kome i kako mogu da se obrate za pomoć i zaštitu. Učenici i predstavnici škola radionice su ocenili odličnom ocenom. Učenicima se najviše dopao kviz „Kahu”, kome su pristupali preko mobilnih telefona i računara, kao i rešavanje konflikata među vršnjacima kroz igru uloga. Predstavnici škola su za radionicu rekli da predstavlja primer dobre prakse u edukativnom radu sa đacima uz njihovo puno učešće ali i model koji se može primeniti u svakodnevnom radu i proširiti na različite teme i uzraste.

„Najvažnije je da se odmah reaguje kad se deca obrate da prijave neki problem, jer to oni od nas odraslih očekuju. Uvek im treba posvetiti dužnu pažnju i proveriti sve. Njihove predloge i ideje kako bi oni rešili neku situaciju vršnjačkog konflikta treba uzeti u obzir”, tvrdi naša sagovornica.  

Većina njih je, kako navodi Zečevićeva, shvatila da je drugarstvo mnogo važno i da je ono vrednije od trenutne svađe.

„Radionice su doprinele da se kod đaka podigne svest o posledicama svih oblika diskriminacije i nasilja, načinima da se vršnjački konflikti spreče, prijave i pozitivno reše i kome i kako da se obrate za pomoć i zaštitu. Posebna pažnja bila je posvećena upoznavanju sa sadržajima i načinom korišćenja Nacionalne platforme za prevenciju nasilja koje uključuje decu „Čuvam te” i „Pametno i bezbedno”. Pored toga, učenici su na radionici saznali ko su članovi tima za zaštitu u njihovoj školi, kao i šta oni rade”, ukazala je Zečevićeva.

Posle održanih radionica, navodi naša sagovornica, učenici su se osnažili da otvorenije razgovaraju o pozitivnom rešavanju njihovih problema, što je rezultiralo većim brojem prijavljivanja različitih situacija među vršnjacima. „Rešavanje problema počinje onog momenta kada neko odluči da govori i to prijavi. Takođe, bilo nam je važno da shvate da to nije podkazivanje, niti ogovaranje ili prenošenje nekih saznanja koja treba da zadrže za sebe i da ih sami rešavaju. Upravo suprotno, o situacijama koje su neprimerene, zabranjene i kažnjive potrebno je pričati, jer se one same od sebe neće rešiti – tvrdi Zečevićeva.

Učenici ne znaju da prepoznaju sve oblike elektronskog nasilja

Sastavni deo radionice o prevenciji vršnjačkog nasilja u stvarnom i digitalnom okruženju za učenike od petog do osmog razreda bio je kviz od 12 pitanja na platformi za interaktivno učenje „Kahu”. Nakon početnog znanja dece od 62 do 68 procenata, na završnom kvizu tačnost odgovora je iznosila od 80 do 90 odsto. Učenici su znali da prepoznaju diskriminaciju, da je dužnost odraslih da pomognu da se nasilje što pre zaustavi i šta da urade ako primete da drug ili drugarica trpi nasilje. Međutim, odgovarajući na pitanje kome mogu da prijave nasilje i na koji broj telefona davali su različite odgovore (samo roditelj ili samo nastavnik), ipak, većina je znala da su to svi odrasli ljudi (roditelj, nastavnik i policajac). Najveći broj njih nije znao da prepozna šta elektronsko nasilje obuhvata slanje poruke radi vređanja, uznemiravanje, pretnje...

Internet bonton

Đaci su nakon održanih radionica imali zadatak da provežbaju „Internet bonton”. Naime, trebalo je da pre nego što nešto objave na mrežama primene Sokratov test, koji podrazumeva da pre nego što o nekoj osobi nešto kažemo odgovorimo na tri pitanja – da li je to istinito, da li je dobronamerno i da li je korisno? „Ovo pravilo isto važi i za objavljivanje sadržaja na internetu”, objasnila je Olivera Zečević.