Enigma Vučić

Svi znamo da postoje Kina, Rusija, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i SAD, znamo da postoje i Namibija, Brazil, a čuli smo i za Madagaskar. Niko, međutim, nije čuo da postoji zemlja koja se zove Zapad. Pa ipak, ta odrednica se sve češće koristi upravo u tom kontekstu. Nedavni intervju predsednika Srbije dat novinaru Bi-Bi-Sija nosio je, na primer, radni naziv – ide li Srbija ka Zapadu ili Rusiji i Kini?

To je, zapravo, kao da neko pita da li više volite kruške i mandarine ili „eurokrem”. S obzirom na to da vam je potrebno i jedno i drugo, sasvim je umesno reći da od to dvoje najviše volite pitu zeljanicu. Čini se, uostalom, da je i naš predsednik upravo tako nekako odgovorio na dilemu koju je otvorio novinar Bi-Bi-Sija.

Pa ipak, ova naizgled geografska zavrzlama nije tako nebitna ako se prevede na politički plan. U svetskoj politici poslednjih nekoliko decenija postoje, grubo rečeno, dva koncepta. Jedan koji nacionalne države vidi kao glavnog aktera međunarodnih odnosa i drugi, koji pretpostavlja pojavu transnacionalne elite kao novog ključnog aktera na globalnoj sceni. Nekoliko vekova dominacije prvog koncepta učinilo je samorazumljivom ideju da samo nacionalne države i njihovi interesi, tačnije njihovi lideri, određuju tokove svetske politike. Neretko smo zato zbunjeni kad vidimo da se neke zemlje, tačnije njihovi politički predstavnici, ponašaju naizgled neracionalno ili čak suprotno sopstvenim nacionalnim interesima.

Ako se, zbog lakšeg razumevanja, ovi koncepti personalizuju moglo bi se reći da su zagovornici prvog pristupa, na primer, Putin, Si, Tramp, Orban, Fico, Erdogan... – pominjem samo domaćoj javnosti poznatije ličnosti, a da su na drugoj stani ne samo visoki zvaničnici briselske birokratije, već i značajne političke ličnosti kao što su Bajden, Šolc, Berbokova, Makron, Rute, kao i većina premijera i ministara zemalja EU.

Prve bismo mogli da posmatramo kao relativno samostalne lidere, a druge kao političke predstavnike moćnog, dobro umreženog globalnog finansijskog, medijskog, vojnog i političkog mehanizma. Prvi se bore, pojednostavljeno rečeno, za interese svojih država i jačanje njihove snage, a drugi za interes transnacionalnog kapitala za koji se veruje da je nosilac sveukupnog svetskog progresa i blagostanja.

Ta slika, naravno, nije crno-bela. Postoji siva zona u kojoj se nalaze oni koji iz nekih razloga naginju na obe strane ili čak istovremeno pripadaju obema grupama. Možda tipičan primer predstavlja italijanska premijerka Meloni. U toj grupi istaknuto mesto zauzima i predsednik Srbije. I to je ono što zbunjuje ne samo domaću, nego i svetsku javnost. Čini se da je i intervju za Bi-Bi-Si vođen tako da pokuša da odgonetne kojem će se „carstvu” dugoročno prikloniti.

Vučić nema sumnje, a to ne krije i rado ističe, radi u interesu Srbije, ali istovremeno doprinosi i promoviše interese transnacionalnog kapitala. Ta protivrečnost, ako se uopšte može tako nazvati, prema jednom tumačenju posledica je njegove svesne želje da iskoristi transnacionalni kapital kako bi ekonomski ojačao Srbiju, što se vidi kao prioritetni nacionalni interes. Za druge tumače, on nacionalnu retoriku koristi kako bi pacifikovao srpski nacionalizam i zemlju uveo u transnacionalne vode. Ne pripadam ni jednima ni drugima, niti smatram da je razumevanje motiva koji rukovode državnike u njihovim političkim izborima najvažnije saznajno pitanje. Ipak, u meri u kojoj je i ono važno, čini se da je Vučić čovek koji se rukovodi maksimom tempus ipsum affert consilium (vreme samo po sebi donosi savete).

Važnije od unutrašnjih motiva jesu društvene okolnosti i čitanje istorijskih putokaza. Oni koji su, na primer, vođeni makar i najuzvišenijim idealima svog vremena, bili protiv industrijalizacije, završili su u istorijskom ćorsokaku. Oni koji nisu prepoznali sumrak imperija, pa su stali u njihovu odbranu, takođe su završili na istorijskim marginama. Zato se i danas postavlja pitanje da li je budućnost sveta (a uprkos svemu, mora se verovati da ima budućnosti) u sistemu nacionalnih država ili u nastanku globalne imperije čijem nastanku i jačanju, ali i izazovima s kojima se suočava, svedočimo. Do juče je to pitanje bilo povezano sa sudbinom Rusije, danas je mnogo više povezano s pitanjem da li će Tramp (ako ga ne ubiju) politički izvući SAD iz te transnacionalne imperije ili će na sledećim izborima neki produkt veštačke inteligencije vratiti SAD na globalistički put.

Međutim, postoji i nešto treće. Srbija nije prvi put pred velikim izborom. Vizantija i Mletačka republika; Rusija i Austrougarska; sile Osovine i sile Antante; Varšavski pakt ili NATO – sve su to bili izbori pred kojima se Srbija nalazila i nikada nije dala potpuno jednoznačan odgovor. Stefanu Nemanji je papsku krunu na glavu, po svoj prilici, stavio pravoslavni arhiepiskop; pitanje rusofilstva ili austrofilstva ima odraz i u dvema modernim srpskim dinastijama; Pakt sa silama osovine začinjen je najznačajnijom gerilom u porobljenoj Evropi; nesvrstavanje je bilo odgovor na dilemu Istok ili Zapad. Nakon takvog istorijskog iskustva bilo bi zaista neobično, a verovatno i nemoguće, da Srbija danas nedvosmisleno stane na bilo koju stranu. Svi ti izbori imali su određene posledice na njenu budućnost i unutrašnje prilike, ali svi su bili autentični.

Osim društveno-istorijskih okolnosti, spoljnih pritisaka koji se često ispoljavaju kao unutrašnji pritisci, ličnih osobina uticajnih političara, treba dakle, imati u vidu i silu istorijskog nasleđa. Čini se da u slučaju Srbije ona deluje snažnije od drugih faktora i u odnosu prema najznačajnijim pitanjima današnjice. To nasleđe nije isključivo ni prorusko, ni prozapadno, već je prosrpsko. Svako ko bi pokušao da se jednoznačno opredeli prema pritiscima koji dolaze bilo s jedne ili druge strane suočio bi se sa snagom tog nasleđa koje se iskazuje kroz specifičnu političku kulturu. Neki joj se dive, neki je preziru i omalovažavaju, ali svi je prihvataju kao društvenu činjenicu koja usmerava razmišljanja i htenja tihe većine.

Zato je Vučić u pravu kad kaže da ne sedi na dve stolice nego na jednoj – srpskoj. Drugačije i ne bi mogao, sve i da hoće. Ta stolica nije ni udobna, ni bog zna kako stabilna, više je hoklica, takoreći kvrgava cepanica koju je vreme oblikovalo, ali drugu nemamo, niti nam je ko stvarno nudi. Ne znam da li su oni koji su analizirali Vučićev intervju i to zabeležili, ali trebalo je da jesu.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista