Knjiga kao kuća pofajtana traumama

Roman poljske književnice Zite Rucke „Smej se ako imaš zube”, u prevodu Milice Markić i u izdanju „Službenog glasnika”, predstavljen je u Glasnikovoj beogradskoj knjižari-galeriji, a u razgovoru su učestvovali Milica Markić, Uroš Đurković, istraživač i saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština, Jelena Stojić, advokat i književna influenserka i Tatjana Čomić, urednica izdanja.

Zita Rucka napisala je jedan od najboljih poljskih romana poslednjih godina, dugo je čekala na to da bude primećena u prozi, a počela je kao pesnikinja. Za ovu knjigu dobila je više nagrada. Na početku romana njena junakinja Vera, frizerka, traži cipele ukopnjače, koje treba da obuje svom pokojnom mužu, za sahranu. „Cipele za upokojenog, a nove”. Urednica Tatjana Čomić zapazila je da je jezik Zite Rucke otrežnjujući, sirov, ali nikada vulgaran, dok progovara o ljubavi, usamljenosti, bolu, žalosti, životu i smrti. Po rečima Milice Markić ona jeste ženski pisac, ali njeno pismo sve je osim ženskog pisanja u uobičajenom smislu te reči; njen jezik je sirov, necenzurisan.

– Prevoditi prozu Zite Rucke pravi je izazov zbog specifičnosti njenog jezika, po kom je slična Gombroviču a koji je govorio da je važnija kloaka kulture nego njena fasada. Zita Rucka koristi sličnu metodu i poigrava se idiomima. Njena proza je kao inventar stvari koje se ponavljaju u romanima i dramskim tekstovima, njeni junaci često žive posttraumatski stres, njene knjige su kao kuća pofajtana traumama – rekla je Milica Markić.

Uroš Đurković takođe je uočio nesvakidašnji jezički napor ove proze, za čije prevođenje je potrebna dovitljivost. Takođe, on je zapazio da će čitalac posle ovog romana, koji sparuje eros i tanatos, biti u najmanju ruku isprovociran, ali ni u kom slučaju ravnodušan.

Jelena Stojić ukazala je na motiv makaza, što ih Vera stalno nosi sa sobom, kao oruđe kojim secka i kroji život po svome, po slobodi izbora, a protiv kalupa, ne pristajući na kompromise.