Ekologija i književnost – kad pripovedaju oblaci i Zemlja

Izdavačka kuća „Heliks”, u saradnji sa izdavačkom kućom „Odiseja”, prvi put je organizovala Festival EKO književnosti, održan nedavno u prostorijama Evropske kuće (na uglu Zmaj Jovine i Knez Mihajlove ulice u Beogradu). U okviru festivala bila je predstavljena nova knjiga iz projekta „Ekvilibrijum(i): angažovana književnost u vremenima krize – Sećanje na vodu”, finske autorke Emi Itarante. Održana je i diskusija o ekopoetici u vremenu klimatskih promena – razgovor o ekopoetici i ekokritici. Među učesnicima bili su Uroš Đurković, književni kritičar, istraživač saradnik u Institutu za srpsku kulturu, kao i Katarina Ješić, urednica u „Heliksu”. Sa njima razgovaramo o pomenutim temama.

– Ideja za ovaj projekat potekla je od „Heliksove” edicije, čiji je fokus bio na ekologiji i klimatskim promenama. Iako smo o ovim temama razgovarali dok smo predstavljali naša izdanja, shvatili smo da je nužan širi osvrt na sliku o ekologiji i književnosti. „Heliks” je izdavač i naučno-popularnih knjiga, pa i dela Filipa Bola „Biografija vode”, a pokušavamo da čitaocima ekološke teme približimo i kroz književnost. Na festivalu smo predstavili knjigu finske autorke Emi Itarante „Sećanje na vodu”. Tema vode važna je za čitav svet, ali i za Srbiju, a distopija ove finske autorke pokazuje koliko je zastrašujuće blizu tema zagađenja vode, koja dalje izaziva niz zloćudnih geopolitičkih i ekoloških promena. Roman „Sećanje na vodu” prikazuje svet u kome su neznatne rezerve vode pod kontrolom vojske. Glavna junakinja, koja je kćerka majstora ceremonije čaja, zastupa ideju poštovanja vode kroz tu tradiciju, ali zagađenje izaziva lančanu reakciju daljih katastrofa i bolesti – istakla je Katarina Ješić.

Povodom odnosa književnosti i aktivizma, Katarina Ješić podseća na poeme Julije Fjedorčuk, pesnikinje koja je nedavno bila gost Beograda, a čija je poezija aktivistička u prikazu pesimističke slike sveta. Ekokritika ima dozu aktivizma, kako kaže naša sagovornica, što je danas i vrsta potrebe, pa i nužnosti, zbog toga što mi već ne živimo u prirodi koju su ovekovečili romantičari. „Heliks” objavljuje i dela neantropocentrične slike sveta, a primer za to je i roman katalonske autorke Irene Sole u knjizi „Kad ja pevam igraju planine”.

– U takvim knjigama pripovedači su oblaci i zemlja, kako bi bilo shvaćeno da je čovek samo jedan deo šire slike prirode, što svakako izaziva strahopoštovanje. Irene Sola piše o tome kako zemlja posle građanskog rata iz svoje utrobe izbacuje oružje, povraća sve što je suvišno i ne pripada joj, tako se pročišćavajući – dodaje Katarina Ješić.

Gosti prvog Festivala EKO književnosti bili su i biolog Marina Drndarski, koja je govorila o klimatskoj fikciji Maje Lunde, kao i profesor Zoran Stevanović, koji je objasnio koliko su osetljivi problemi u vezi sa vodom.

Ekopoetika može da se posmatra na širi i na uži način, kako je to objasnio književni kritičar Uroš Đurković. Ukoliko je posmatramo na širi način, ona je stara koliko i prikazivanje prirode u književnosti, dok se uži način vezuje za početak 21. veka, i za istoimeni časopis.

– Ekopoetika uzima ekološke koncepte koji nisu u vezi samo sa zaštitom životne sredine, iako su vrlo važni, nego sa ekologijom kao biološkom disciplinom koja se bavi staništem i ekosistemima, životnom sredinom u celini, tako da pouke što ih primamo iz ekologije prenosimo na humanističko polje. Međutim ekopoetika se pojavljuje i u nekim drugim kontekstima i važna je za polje ekološke humanistike, koja bi bila nekakav nadtermin za pitanja odnosa čoveka i životne sredine u književnosti i umetnosti uopšte. Postoji veliki broj izuzetno uzbudljivih perspektiva: geopoetika (čiji tvorac je Kenet Vajt), studije životinja, književna geografija, biosemiotika, ekokritika. Ekopoetika može da se ilustruje na sledeći način: kako se kroz tekst, paradoksalno, vratiti vantekstualnom svetu, kako se na inkluzivniji i sveobuhvatniji način uspostaviti kao biće na ovom svetu, u suživotu sa drugim bićima, sa neljudskim životnim oblicima – ističe Uroš Đurković.

Kada je reč o pojašnjenju pojma ekokritike, naš sagovornik ga definiše kao promišljanje o ekološkim konceptima u književnosti, akademsko izučavanje fenomena što se tiču životne sredine u književnosti, odnosa čoveka i prirode, o tome da li je moguća perspektiva koja nije antropocentrična, o tome šta znače životinje u književnosti, ili zašto sferu prirode vezujemo za ono što je žensko, a sferu kulture za prostor muškog.

– Kao što postoje različiti odgovori na izazove savremenosti, tako postoje i različite književne imaginacije o planetarnoj ugroženosti. Interesantan je podatak da je Samanta Harvi za roman „Orbital” dobila Bukerovu nagradu, za priču o životu astronauta, ali to nije SF roman, već roman koji u kontekstu izmeštenosti promišlja o celini života na Zemlji i svemu onome što ona predstavlja. Nakon čitanja tog romana nisam stekao utisak da je ona dala definitivan odgovor u odnosu na pitanje ugroženosti, ali je konstatovala da ono postoji. Na čitaocima je da sami pronađu odgovore – dodaje Đurković.

U svetu postoji veliki broj akademskih priloga na ove teme i čitavi žanrovi u književnosti uspostavljeni su prema ekološkim konceptima, kako kaže Đurković. Kod nas, niz romana ovenčano je odrednicom ekološki, ili ekološki triler, a među njima su „Crna kutija” Vladislava Bajca, „Slučaj Vinča” i „Muk” Gorana Milašinovića i drugi.

U okviru Festivala EKO književnosti „Heliks” je u holu Evropske kuće organizovao izložbu fotografija „Sećanje na Zemlju”, a nagrađena je fotografija „Crepajke” Dragana Leleša.