Istoričari beže u daleku prošlost

Akademske debate u vezi s Jugoslavijom jednako su polarizovane kao one u vezi sa stvaranjem Izraela. Kada jedna strana u tom ratu politički pobedi – pobedi i na akademskom planu, istaknuto je na naučnoj konferenciji „Dijalog o trendovima u srpskoj istoriografiji”. Konferencija je počela juče u Domu Vojske Srbije i trajaće i danas u organizaciji Isntituta za noviju istoriju Srbije (INIS). Uvek je poželjno, kako je istakao dr Mile Bjelajac, direktor INIS-a, da se ogledamo i u tuđem viđenju i propitujemo čime su ta viđenja uslovljena „posebno ako nisu najpovoljnija po našu istoriografiju”.

„Valja stalno propitivati koliko i kako koristimo rezultate stranih istoriografija o našoj prošlosti i da li je to preuzimanje kritično ili apologetsko”, naveo je Bjelajac. Istakao je da je istoričar „dete svog vremena” i da ne može iz njega potpuno da se izdvoji.

„Odavno je primećen strah ili bojazan istoričara da se bave društveno osetljivim temama i beže u daleku istoriju. Bavljenje devedesetim na tlu Jugoslavije još nije institucionalno organizovano, a prošlo je skoro 35 godina. Češće to rade pojedinci ili čak nevladin sektor”, kazao je Bjelajac i upitao koliko se odmaklo od političkih i propagandnih interpretacija tog perioda.

Nove generacije se, prema njegovim rečima, više osvrću na to koji su dominantni pravci, i vode računa da ne dobiju etiketu nacionaliste koji nije u skladu sa postmodernim trendovima. „Devedesetih je nastala podela na nacionalističku i postmodernu struju. Tri su teme dominantne: stvaranje i karakter Jugoslavije, Drugi svetski rat na tlu Jugoslavije i ratovi devedesetih i razbijanje Jugoslavije. Treba reći da političko okruženje utiče i na akademsko”, zaključio je Bjelajac.

Istraživanja koja se odnose i na društvenu istoriju su takođe, kako je objasnila dr Suzana Rajić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u „košu zaboravljenih dostignuća”. „Kad neko hoće da predstavi društvo na prelazu iz 19. u 20. vek kao da umesto Slobodana Jovanovića niko ništa nije napisao. Predstavlja se kao da su to bila zadužena društva, iako je to opovrgnuto. Mi možemo da se sporimo kako ćemo obraditi važne političke teme, ali ovde imamo statistiku. Ako znamo da je Srbija imala 0,28 procenata u birokratiji i jednog policajca na četiri do pet hiljada ljudi, ne možemo tvrditi da je bila birokratska i policijska država”, istakla je Rajićeva.

Jugoslovenski koncept srpske istoriografije je nerazumljiv ako, kako je istakla viši naučni saradnik u penziji dr Gordana Krivokapić Jović, ne kontekstualizujemo život u 18. i 19. veku. „Shvatamo ovako formulisanu temu kao razmišljanje i razmatranje, u najširem smislu, o odnosu jugoslovenske ideje kao nacionalne i državne ideje, ali i pokreta, prema geostrateškim pomeranjima na balkanskom i južnoslovenskom prostoru, kao i prema užim južnoslovenskim nacionalizmima”, kazala je ona.

Uloga nauke u diplomatiji i diplomatije za nauku u kontekstu istorije još je, kako je objasnila viši naučni saradnik dr Aleksandra Kolaković, samo fragmentarno istražena. Zadatak istoričara je, prema njenim rečima, informisanje o ciljevima spoljne politike sa naučnog stanovišta i olakšavanje međunarodne saradnje. „Potrebno je da postoji impuls od strane države u prepoznavanju onih oblasti koje bi mogle biti uključene u naučnu diplomatiju. Poenta nije samo promocija zemlje, već i unapređenje međunarodne saradnje. Istorija u kontekstu kulturne diplomatije pruža brojne mogućnosti, od izložbi, publikacija, obeležavanja značajnih datuma. Često se organizuju brojne aktivnosti koje se kasnije inkorporiraju u kulturnu diplomatiju”, navela je Kolakovićeva.

Jedan od problema u nastavi istorije je, kako je istakao naučni savetnik dr Ratomir Milikić, hronološka podela nastave istorije 20. veka koja Prvi svetski rat i njegove uzroke smešta u gradivo nižeg razreda. U radu u kom se analizira deset udžbenika iz istorije za osmi razred, zajedno sa dr Jovanom Radenković, ističe se da, iako su udžbenici mnogobrojni, u njima postoji neusklađenost u vezi s važnim pitanjima.

„Pre svega u vezi s pitanjem iz nacionalne istorije, kao što je stradanje srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata, odnos prema komunističkom nasleđu, raspadu SFRJ, ali i problemi neusaglašenosti oko pojedinih datuma, pojava pa čak i imena istorijskih ličnosti. Problem je što je prostor za obradu teme Srbije u Velikom ratu ostavljen za kraj školske godine, a to je period kad se najmanje stvari radi na nastavi i đaci ne mogu ovu temu da savladaju na adekvatan način. Problem je učenje o stvaranju Kraljevine SHS bez konteksta napora zemlje u Velikom ratu”, kazao je on.

Dodao da pojedine teme koje su propisane planom i programom, a koje izlaze iz domena istorije, ne bi trebalo da ulaze u nastavu. „Teme izazovi savremenog sveta u 21. veku, globalizacije itd. Mislim da tome nije mesto u udžbenicima istorije. Stoga je neophodno da struka utvrdi smernice za nadležno ministarstvo”, zaključio je Milikić.