Skripta za autokrate

Svi oni uče iz istih skripta koja u detalje razrađuju načine kako ugušiti slobodu izražavanja i ućutkati medije. Svi oni zatrovani osećajem moći i sopstvene veličine žele da se oslobode kritičara koji su skloni da stalno propituju i preispituju odluke vlasti.

Amerika se ponosno decenijama predstavlja kao lider slobodnog sveta, a njen prošli i budući predsednik medijske poslenike koji mu nisu skloni naziva „neprijateljima države”. Izrael se decenijama takođe ponosi titulom „jedine demokratije Bliskog istoka”, a njihov premijer iz mandata u mandat minuciozno radi na planu uništavanja slobode medija.

Donald Tramp oslanja se na najbogatijeg čoveka sveta i vlasnika platforme „Iks”, koja dopire do stotina miliona ljudi. Sprega političke vlasti i korporativne moći – gotovo neshvatljivo koncentrisane u rukama jednog čoveka – omogućava savršenu kontrolu. Kad novinarski profesionalci neće da ustuknu, organizuje da se zabrani predizborni uvodnik u „Vašington postu”, koji tradicionalno podržava demokratskog kandidata.

Benjamin Netanjahu, još jedan od tipičnih protagonista jurnjave za nekontrolisanom moći, nikad nije krio gađenje prema slobodi štampe, pa je krenuo u obračun s liberalnim medijima, koji ga kritikuju kao „diktatora” koji je pokušavao da Vrhovni sud stavi pod kontrolu izvršne vlasti, zbog pokušaja da izbegne tri sudska procesa pod optužbama korupcije, prevare i kršenja poverenja javnosti, zbog načina vođenja rata u Gazi ili zbog zanemarivanja sudbine jevrejskih talaca koji su 14 meseci u Hamasovom zatočeništvu.

Desetine drugih autoritaraca širom sveta pažljivo razmenjuju ista skripta i uče jedni od drugih kako bi sebi obezbedili da ih novinari ne uznemiravaju u njihovoj plemenitoj misiji ukidanja sloboda i zavođenja demokratije. Šapirografisan je to kliše u kojem se menja ime, ali rezultat je isti.

Slučaj izraelskog „Haareca” razotkriva istu matricu ponašanja belosvetskih autokrata koji bi da u njihovim zemljama ne postoji nezavisno sudstvo, da vojska, policija i snage bezbednosti budu pod njihovom ličnom kontrolom i, naravno, bez slobodnih i kritički nastrojenih medija.

Netanjahu se, posle naloga za njegovo hapšenje koje je izdao Međunarodni krivični sud u Hagu zbog ratnih i zločina protiv čovečnosti počinjenih u pojasu Gaze, oseća kao ranjena zver u kavezu. Tvrdi da je proganjan i jeftinom zamenom teza optužuje sve svoje kritičare za antisemitizam. Pošto takav „argument” ne može da upotrebi protiv novinara „Haareca”, naložio je vladi da bojkotuje list.

Dok se „prijateljski mediji” nagrađuju, „Haarecu” se zavode ekonomske sankcije, zabranjuje korišćenje javnih fondova za oglašavanje ili pretplatu. Sve je to deo dugoročnog plana da se ućutka liberalno glasilo koje ima vrhunske novinare.

Kada je 2022. formirana najdesnija vlada u istoriji Izraela, premijerov lojalista i ministar za komunikacije Šlomo Karhi formulisao je tipičan pristup koji vlasti imaju u „neliberalnim demokratijama”: „Mi smo predstavnici izabrani od naroda i mi možemo da menjamo sistem vlasti ukoliko to hoćemo.”

Pokazuje se da hoće. Ministar je saopštio nameru da u okviru šireg plana „reformi” privatizuje javnog TV emitera, kanal Kan, i da prekine vladino oglašavanje u dnevniku „Haarec”. Oba glasila znaju da budu kritički nastrojena, a militantni cionisti, radikalni nacionalisti i predstavnici stranaka ultraortodoksnih Jevreja u kabinetu to ne vole.

Svi autoritarci opsesivno žele maksimalnu kontrolu. Prostor tolerancije „0” (i slovima nula).

Kad je pre nekoliko nedelja otvorena zimska sezona Kneseta, parlamenta, Netanjahuova vlada predstavila je dugu listu zakona koji ciljaju nezavisne medije. Neki se odnose na mrežu Kan, drugi bi da vlastima i političkim akterima daju pravo da zatvore medije koji „ugrožavaju bezbednost Države Izrael”.

Ukoliko se zakoni prihvate, svaki politički lider, podrazumeva se na vlasti, biće u prilici da zatvori bilo koji vebsajt ili medij koji stoprocentno ne sledi vladinu politiku. Izraelska armija je krajem septembra zatvorila predstavništvo televizije Al Džazira na okupiranoj Zapadnoj obali. Mreža koja je svedočila o represiji nad Palestincima i čiju su uglednu novinarku ubili izraelski vojnici, opisuje se kao „kanal otrova”. Velikoj svetskoj agenciji AP zabranjeno je emitovanje uživo iz Gaze.

Sve su to klasični manevri represije jer samo vlast ima monopol procene šta je „ugrožena bezbednost”. Kad se izglasa takav zakon, onda i studenti koji protestuju lako mogu da se proglase za neprijatelje države. Ništa neobično da značajan broj Izraelaca uopšte ne zna šta vojska radi u njeno ime, zašto je Izrael suočen s rastućom izolacijom po svetu, zašto je pred Međunarodnim sudom pravde optužen za genocid ili zašto je Međunarodni krivični sud nalogom za Netanjahuovo hapšenje od njega napravio begunca od pravde.

Time se ambicije za kontrolu ne završavaju. Netanjahu bi da pod svoje stavi i pristup internetu, da cenzuriše sajtove koji ga kritikuju ili objavljuju izveštaje koji su procurili sa zatvorenih sastanaka. Ne bi tu bilo neke razlike između Izraela, Rusije, Kine, Irana, Turske, Mađarske...

Skripta još pišu da se orkestriranom, dobro organizovanom, a ponekad i od države finansiranom kampanjom treba obrušiti na nepoćudne novinare koji izmiču kontroli. Pre nekoliko godina, Netanjahu je optuživao medije da su protiv njega pokrenuli „lov na veštice”. Premijerov konzervativni Likud postavio je po čitavoj zemlji bilborde koji su prikazivali lica četiri ugledna novinara. Ispod je pisalo: „Oni neće odlučivati.” Poznati scenario: prikazati sebe kao žrtvu progona nečasnih sila koje ne žele ništa dobro svojoj zemlji.

Netanjahu godinama nije dao intervju nijednom od vodećih medija na hebrejskom. Ignoriše ih, što mu omogućava da osporava njihov profesionalni integritet i legitimitet. Štaviše, često ih vređa i nabusito odgovara na njihova pitanja. Tako je obučio i svoje najbliže saradnike i tako je formatizovao svoje sve agresivnije desničarske sledbenike.

Novinari koji prate sudske procese protiv Netanjahua stalna su meta napada desničara koji ih „u ime naroda” optužuju za navijanje protiv premijera, prete im i na sve načine pokušavaju da ometaju njihov profesionalni rad.

Novinari i TV ekipe nedavno su bili brutalno napadnuti kad su pokušali da izveštavaju o raketi Hezbolaha koja je pogodila kuću na severu Izraela, kada su želeli da obaveste o pokušaju invazije krajnjih desničara na zatvor u kojem su Palestinci, kad su pokrivali demonstracije ultraortodoksnih Jevreja koji se protive regrutaciji, kad su pratili velike proteste tokom kojih su demonstranti pozivali na primirje u Gazi kako bi se oslobodili taoci i kad su nosili transparente nazivajući premijera ubicom.

Nasilje i kampanje protiv novinara samo su deo plana da se novinari obeshrabre i ućutkaju u obavljanju posla koji im po svim standardima profesije nalaže da tragaju za istinom, bez obzira na to do čega će i do koga doći.

Svaka autokratska vlast ne voli novinare, ali obožava sopstvene propagandiste. Kratak je put od „jedine demokratije Bliskog istoka” do parija države kojoj je agresivni premijer navukao atribute rasističke aparthejd države.

U skriptama još piše: sloboda medija sastoji se u pravu da kažemo sve ono što vi na vlasti želite da čujete. Svi drugi su smeće, ološ, izdajnici, mrzitelji sopstvene zemlje.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista