Nema ih dovoljno i vape za obnovom

Teretane, igraonice, magacini, fitnes-klubovi, štamparije, prodavnice bicikala, obućarske radnje... sve se to godinama već nalazi u skloništima predviđenim za zbrinjavanje stanovništva u slučaju nuklearnog, hemijskog i biološkog napada. Ovi objekti već su decenijama u lošem stanju i većina njih ne ispunjava ni osnovne uslove potrebne za zbrinjavanje ljudi u slučaju opasnosti.

Prema procenama koje je nedavno izneo predsednik Aleksandar Vučić, u skloništa bi se moglo smestiti tek oko 250.000 ljudi, jer je reč o ukupnom prostoru od oko 285.000 kvadrata, računajući objekte na celoj teritoriji zemlje. Od više hiljada skloništa u Republici Srbiji, u nadležnosti Javnog preduzeća za skloništa (koje je odavno skinuto sa republičkog budžeta i finansira se iz sopstvenih izvora) u 48 gradova i opština nalaze se 1.442 javna i blokovska objekta.

Zbog teške finansijske situacije mnogi objekti su izdati u zakup, a nad nekima su izgrađene i stambene zgrade. Od 2004. godine u Beogradu je iznad objekata namenjenih za zaštitu stanovništva u slučaju atomskog napada, izgrađeno osam stambenih kompleksa, a nedavno su postojale inicijative da se to uradi i u Borči i Čukarici.

Održavanje ovih prostora, kako stoji u pisanom odgovoru Javnog preduzeća za skloništa, obavlja se prema Programu poslovanja ovog preduzeća, kao i prema raspoloživim sredstvima, ljudskim resursima i finansijskim mogućnostima. Sve se to radi, ističu, u skladu sa važećim Pravilnikom o načinu održavanja skloništa i prilagođavanja komunalnih, saobraćajnih i drugih podzemnih objekata za sklanjanje stanovništva.

– U skloništima kojima upravljamo vrši se redovno održavanje, provera stanja, opremanje mobilnom opremom i priprema za izdavanje objekata u zakup. Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije vrši inspekcijski nadzor, a u skladu sa nalozima inspekcije, po prioritetima radi se unapređivanje poslova, za eventualni boravak stanovništva u skloništima i obezbeđuje funkcionalnost skloništa. Na području grada Beograda naše preduzeće upravlja sa 980 javnih i blokovskih skloništa, koji se nalaze na teritoriji 15 gradskih opština. Najveći broj skloništa je na Novom Beogradu (244), a ostala skloništa su u opštinama Zvezdara (132), Rakovica (130), Voždovac (107), Čukarica (91), Zemun (70), Palilula (50)… U našoj ingerenciji i sistemu održavanja ne nalaze se skloništa u Barajevu i Surčinu – kažu u ovom preduzeću.

Na teritoriji naše zemlje, ne računajući prestonicu, u nadležnosti i sistemu održavanja ovog preduzeća nalaze se 462 skloništa, i to na području 33 opštine i grada.

Ostala skloništa su u Novom Sadu (158), Nišu (53), Kragujevcu (26), Pančevu (16), Šapcu (osam), Požarevcu (11), Smederevu (pet), Bačkoj Palanci (jedno), Kikindi (tri), Sremskoj Mitrovici (osam), Subotici (20), Titelu (jedno), Loznici (tri), Zrenjaninu (četiri), Žablju (11), Boru (11), Kruševcu (21), Knjaževcu (jedno), Leskovcu (jedno), Negotinu (dva), Pirotu (osam), Prokuplju (jedno), Trsteniku (dva), Kraljevu (15), Vranju (osam), Zaječaru (jedno), Čačku (25), Gornjem Milanovcu (šest), Kraljevu (15), Lučanima (tri), Užicu (pet), Valjevu (30), Velikoj Plani (dva) i Jagodini (dva).

Javno preduzeće za skloništa je u zakup izdalo 318 skloništa, objavio je Tanjug.

– Rad našeg preduzeća u nadležnosti je Vlade Srbije, odnosno resornog Ministarstva unutrašnjih poslova, uz napomenu da smo mi samofinansirajuće preduzeće i ne koristimo sredstva budžeta Republike Srbije, ni direktno, ni indirektno. Napominjemo i da sklonište predstavlja građevinski objekat ili deo građevinskog objekta namenjen prvenstveno za sklanjanje stanovništva u ratu, a može imati mirnodopsku namenu. U slučaju proglašenja ratne opasnosti, skloništa koja se koriste u mirnodopske svrhe, moraju se isprazniti i osposobiti za zaštitu, najkasnije u roku od 24 sata. Isto važi i za stambene zajednice, koje koriste skloništa u mirnodopske svrhe, kao ostave stanara – ističu u JP za skloništa.

U skladu sa odredbama Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, planiranje i organizacije sklanjanja građana u nadležnosti je jedinica lokalnih samouprava, a zaposlenih – u nadležnosti privrednih društava i drugih pravnih lica.

Javno preduzeće za skloništa osnovala je vlada 1992. godine i njegovo formiranje trajalo je do 1994. godine. Tada je ova firma na staranje preuzela 1.100 atomskih skloništa sa teritorije Srbije. Već tada su se zaposleni suočili sa prvim problemima, saznajemo od upućenih. U našoj zemlji tada nije postojala fabrika za proizvodnju specijalnih čeličnih vrata otpornih na nuklearne, hemijske i biološke udare i zračenja, jer su se ona proizvodila u Hrvatskoj i Makedoniji. Problem su predstavljale i gume za hermetičko zatvaranje tih specijalnih vrata. Naši stručnjaci su tada pokušali da ih nabave po posebnim specifikacijama u pirotskom „Tigru” zato što su te gume morale da budu prilagođene žlebovima na vratima. Taj pokušaj se nikada nije ostvario, jer je poslovanje „Tigra” krenulo silaznom putanjom, pa su vrata ostala bez potrebnih guma.

Već tada su na izdisaju bili i filteri za ventilacijske uređaje. Jedno izvesno vreme „Skloništa” su ih kupovala u „Trajalu” u Kruševcu, dok i ta fabrika nije otišla u stečaj. Problem je predstavljala i nabavka specijalnih dvanaestovoltnih sijalica, pa su zaposleni u ovom preduzeću morali da se snalaze i za to.

Izvršena je tada kontrola skloništa i to uz pomoć specijalnih uređaja nabavljenih u inostranstvu. Rezultati ni tada nisu bili zadovoljavajući.

U svakom slučaju, preduzeće je tada koliko-toliko stavljeno „na noge”, skloništa koliko je to bilo moguće osposobljena, ali je uskoro usledio novi udar. Već početkom dvehiljaditih prestalo se sa izgradnjom skloništa. Ispostavilo se da njihova gradnja nije bila nimalo jeftina i da je tada kvadrat jednog skloništa koštao koliko i kvadrat stana.

Na to što do povećanja broja skloništa nije došlo uticala je i izmena Zakona o vanrednim situacijama. Od stupanja na snagu tih izmena investitori više nisu bili u obavezi da u okviru objekata koje grade imaju i skloništa. A od 2012. godine ukinuta je postojeća naknada za izgradnju i održavanje skloništa. Preduzeće je počelo da se finansira od prihoda od zakupa, što naravno, nije bilo dovoljno za održavanje skloništa. A i od ukupne površine sklonišnog prostora, pre sedam godina, samo je 24 odsto bilo pogodno za komercijalno korišćenje.

U izveštaju Državne revizorske institucije od pre desetak meseci, kako prenose mediji, navodi se da način održavanja skloništa za stanovništvo nije adekvatno propisan. Navodi se i da je inspekcijskim nadzorom 426 javnih skloništa od 2019. do 2022. utvrđeno da 11 skloništa nije upotrebljivo, 311 je upotrebljivo uz određene nedostatke, dok su 84 bila bez nedostataka.

Imajući u vidu šta sve nedostaje skloništima, kako su održavana i u šta su sve pretvorena, pitanje je da li ovi objekti mogu da ispune svoju namenu – zaštitu stanovništva od atomskog, biološkog i hemijskog udara.

Dobro razvijena civilna zaštita – pre 50 godina

Ono što bi svako sklonište trebalo da ima je ulaz i izlaz na kome se nalaze vrata otporna na udarne talase eksplozije, zračenja kao i biološke i hemijske akcidente, funkcionalno povezane prostorije koji pružaju zaštitu, obezbeđena mesta za sedenje i ležaje za spavanje, komplete hitne pomoći, rezerve vode... Hranu i ostale potrepštine trebalo bi da obezbede oni koji će ih koristiti.

Građani koji pamte vremena od pre pedesetak godina sećaju se dobro razvijene civilne zaštite i obuke koju su svi morali proći, za slučaj atomskog, biološkog i hemijskog udara. Znalo se tačno kako se i sa čime ide u ta skloništa. Podrazumevalo se da svako treba da obezbedi konzerviranu hranu za više dana, komplet higijene, ćebad, osnovnu odeću, tranzistore, baterije za njih...

Poslednji put neka od skloništa korišćena su prilikom NATO bombardovanja 1999. godine.