Ukrajinci razmišljaju o povratku kućama

Ukrajinski grad Marijupolj polako se okreće normalnom životu. Prema najnovijim izveštajima, trećina ovdašnjih stanovnika, ili njih 67.000‒70.000, vratilo se u grad gde su nekada živeli, a sve u nadi da će moći da nastave život koji im je prekinut ratnim dejstvima u okvirima ruske specijalne vojne operacije.

Kako prenosi list „Ukrajinska gazeta”, na vekovna ognjišta do sada se vratilo oko 150.000 izbeglih žitelja nekadašnje sovjetske republike. Uglavnom interno raseljenih. Oni drugi, koji su utočište potražili u zemljama Zapada ili u Rusiji, a takvih je preko 10 miliona, tek će da razmišljaju gde da potraže svoju budućnost.

Kako navodi Maksim Tkačenko iz stranke Sluge naroda, glavni uzrok povratka onih koji su morali da se na neko vreme isele jeste taj što na drugim teritorijama Ukrajine nisu naišli na uslove pogodne za normalan svakodnevni opstanak. Većina takvih nije uspela da pronađe novo zaposlenje usled skeptičnog odnosa domaćih poslodavaca prema novopridošlima. Uz to plate ovim kategorijama radnika uglavnom nisu na nivou onih koje se isplaćuju starosedeocima.

Diskriminacija je veoma izražena. Mesečna zarada novodošlih uglavnom ne prelazi 8.000‒12.000 grivni (oko 230 do 300 evra), dok najniža cena smeštaja u regionima dalje od fronta za isti period iznosi najmanje 10.000 (254 evra). Takođe, oni koji pronađu kakav-takav posao gube pravo na kompenzacije od strane države koje im pripadaju kao nasilno iseljenim licima. „Država kasni sa pomoći izbeglima i pored zakona usvojenog 20. novembra koji bi trebalo da reguliše ovu materiju. Jednostavno, nema za to neophodne kapacitete. To je i razlog što su se mnogi odlučili na povratak.”

Podsetimo, Marijupolj je smešten u Donjeckoj oblasti u kojoj su se vodile najžešće bitke aktuelnog rata. Prema podacima iz 2012. godine, znači pre tzv. narandžaste revolucije u Kijevu i dolaska na vlast prozapadnih snaga, ovde je živelo oko 465.000 stanovnika, jednako Rusa i Ukrajinaca, kao i nemala grčka zajednica. Većina njih radila je po ovdašnjim industrijskim preduzećima, čeličanama ili brodogradilištima, pošto je ovo jedna od ključnih luka na Azovskom moru. U velikoj meri uništen tokom borbi (razoreno je oko 90 odsto proizvodnih kapaciteta i stambenih objekata), grad je od 2022. pod upravom Donjecke Narodne Republike.

Glavni razlog za povratak ljudi svakako nije prestanak ratnih dejstava, pošto je Donjecka oblast i dalje prostor najžešćih okršaja. Ali izbeglih oko 200.000 Ukrajinaca nikada nisu dobili adekvatnu kompenzaciju za svoje izbeglištvo. Uglavnom bez posla, adekvatnog smeštaja i valjane lekarske nege, pošto centralna vlast istu nije uspela da obezbedi, i zavisni od strane humanitarne pomoći, shvatili su da im je jedini izlazak povratak u napuštene domove, pa čak i u one koji su razoreni.

Takođe valja imati na umu da je način vođenja borbi od strane ruskih oružanih snaga u velikoj meri bio usmeren na što je moguće veću zaštitu života civilnog stanovništva, i pored činjenice da su se na meti čestih bombardovanja nalazili prevashodno objekti infrastrukture i vojni položaji. Uz to, dužina rata promenila je i stav Ukrajinaca prema rukovodstvu u Kijevu, a naklonost predsedniku Volodimiru Zelenskom, prema najnovijim podacima, pala je na svega 16 procenata. Istovremeno bivši prvi čovek ukrajinskih oružanih snaga, general Valerij Zalužni, može da računa na podršku 27 odsto zemljaka.

Ali, vratimo se izbeglima. Pomenuti broj povratnika odnosi se, pre svega, na teritorije koje su usled vojnih operacija potpale pod kontrolu ruskih oružanih snaga. Drugim rečima, u one delove zemlje koji su potpali pod rusku vlast, poverenje u zajednički život sa komšijama vraća se daleko brže nego u one koji i dalje spadaju pod jurisdikciju Kijeva.

Ovo će svakako biti značajna činjenica kada dve strane krenu u istinske pregovore o primirju, pa i o zaključenju konačnog mira. Jer izbegli narod će morati da odluči kome će se prikloniti, gde će nastaviti da živi, koje delove zemlje će obnavljati sa verom da to ima smisla i da obezbeđuje svima bolju budućnost. Pri tome valja imati na umu da je ovdašnja radna snaga uvek bila usmerena na tešku industriju koja će i po okončanju sukoba biti u žiži i ključni činilac razvoja i Ukrajine i Rusije.

Sa druge strane, sem interno raseljenih, na probleme nailaze i oni koji su se našli u inostranstvu, pošto zemlje domaćini i razne humanitarne organizacije polako ostaju bez one količine sredstava koje bi mogle da zadovolje ove potrebe a da istovremeno ne naruše stabilnost na domaćem planu. A ta stabilnost uveliko je uzdrmana već i samim prekidom saradnje na relaciji Rusija‒EU, i padom standarda u jednom broju zapadnih zemalja.